Uropatija, uroterapija i urinoterapija. Tri imena, a jedna besmislica.
Kada sam počela da blogujem, u komentarima teksta Homeopatija ili Kako sam pobedila glupost, carica je pitala „Možeš li mi reći nešto o urinoterapiji?“. Mnogo meseci i istraživanja kasnije, evo mog odgovora.
Napomena: ova metoda alternativne medicine podrazumeva nešto što je većini ljudi gadno. Čitate na sopstveni rizik!
Uropatija, urinoterapija ili uroterapija, predstavlja vrstu alternativne medicine koja tvrdi da se urin može koristiti u lečenju kožih bolesti, raka, bolesti kože, kao „tonik“, za „stimulisanje imuniteta“ i za očuvanje opšteg zdravlja. Podrazumeva jutarnje pijenje (svog) urina, kao i posipanje urina po koži ili obloge od urina. Na stranu to što je ideja prosto odvratna većini ljudi koji čuju za nju, ona najčešće nema nikakvu naučnu potvrdu. Ne postoji nikakav dokaz da bi pijenje urina moglo da ima bilo kakvo blagotvorno dejstvo na organizam, sem „svedočanstava“ i priča „miliona zadovoljnih korisnika“. Zagovornici urinoterapije tvrde, pak, da je njena efikasnost dokazana hiljadama godina, kao i da mnogi indijci, uključujući tu i premijera Indije, praktikuju ovu vrstu alternativne medicine. O tvrdnjama zagovornika i praktičara ove vrste terapije diskutovaćemo kasnije, sada sledi jedna kratka lekcija iz biohemije, sa trunčicom fiziologije i prstohvatom mikrobiologije.
Šta je urin?
Urin je tečnost nastala filtriranjem krvi kroz bubrege i dodatnom obradom ovog filtrata kroz procese reapsorpcije i sekrecije u bubrezima. Urin onda prolazi kroz uretere, silazi u bešiku, gde se sakuplja do trenutka mokrenja, kada on prolazi kroz uretru i izlazi napolje. Normalna mokraća je svetložuta, providna, kisele hemijske reakcije (iako može biti i lako bazna), manje gustine od krvi, sačinjena mahom od vode, elektrolita (kalijuma, fosfora, natrijuma, hlora i kalcijuma), i organskih jedinjenja. Dnevno se izluči između pola litra i nekoliko litara, u zavisnosti od unosa tečnosti.
Šta sve sadrži urin?
- vodu, koja čini najveći deo mokraće;
- natrijum, kalijum, kalcijum, hlor i fosfor u različitim koncentracijama. Koncentracije ovih elektrolita variraju u zavisnoti od stanja organizma i od potreba organizma, pa tako organizam kome treba natrijum izlučuje manje natrijuma. Pošto se ovi joni unose ishranom, njihovo povećano unošenje uzrokuje i povećano izlučivanje iz organizma. Količina ovih jona takođe moće da nam ukaže na neke bolesti, na primer, izlučivanje kalcijuma može biti povećano ako postoji bolest koja razara kosti. U ovom slučaju urin služi za „regulisanje vodno-elektrolitnog balansa“, izlučujući ono što je u višku i zadržava ono čega nema dovoljno. Ukoliko je ova funkcija bubrega oštećena, mogu nastati različiti poremećaji – od oticanja čitavog tela do srčanog zastoja;
- nešto belih krvnih zrnaca i nešto crvenih krvnih zrnaca. Pojava većeg broja belih krvnih zrnaca u mokraći ukazuje na zapaljenje negde u mokraćnom sistemu, a pojava crvenih krvnih zrnaca ukazuje na krvarenje;
- nešto „malih“ proteina krvi koji se provuku kroz filter, i znatno manje „velikih“ proteina, ali sveukupno je toliko malo da se ne računa kao značajno. Velika većina proteina krvi nikada ne prelazi u mokraću. Ukoliko se tako nešto desi, i velike količine „velikih“ proteina se izlučuju mokraćom, najčešće je posredi bolest bubrega koja se mora lečiti. U normalnoj mokraći, njihova količina je, dakle, zanemarljiva;
- proteine iz mokraćnih puteva, ovi proteini, poznatiji kao Tamm-Horsfall proteini, koji pri kiselom pH (kakva je najčešće u mokraćnim putevima), formiraju gel koji verovatno štiti ove puteve od bakterija ili sprečava stvaranje kamenaca u mokraćnim putevima. Količine ovih proteina nisu velike.
- kreatinin (nije isto što i kreatin!), supstancu koja nastaje u mišićima kao raspadni proizvod njihovog metabolizma. Njegove količine su relativno male i relativno konstantne i on se zato rutinski određuje u urinu jer je dobar pokazatelj funkcije bubrega. Ima ga više u urinu osoba koje imaju neke bolesti mišića, a ukoliko ga ima manje može da ukazuje na bolest bubrega. Kreatinin se ne unosi ishranom, za razliku od kreatina koga ima, recimo, u mesu;
- mioglobin, sastavni deo mišića, koji se može izlučivati urinom kod osoba koje imaju neku bolest mišića, kod zdravih ljudi se to ne dešava, sem u ekstremnim situacijama zamora;
- ureu, raspadni proizvod metabolizma proteina. Ona nastaje kada organizam prevodi jednu vrstu aminokiselina u drugu ili kada uopšte koristi proteine koje smo uneli hranom. Ukoliko se neko umereno i raznovrsno hrani, količina uree u mokraći je relativno stabilna, i zato se i urea rutinski određuje u mokraći. Ukoliko uree ima više ili manje od očekivanog, posredi mogu da budu varijacije u ishrani, unosu vode ali i ozbiljne bolesti jetre ili bubrega. Urea se, dakle, ne unosi ishranom, već se stvara u ćelijama;
- raspadne proizvode hormona: adrenalina, muških i ženskih polnih hormona, aldosterona i kortizola. To su molekuli koji su nastali normalnim stvaranjem i razgradnjom ovih hormona u tkivima i neki od njih mogu imati biološku funkciju, dok drugi nemaju i svi uglavnom predstavljaju hormone u višku ili molekule koji su „oslužili svoje“ i bili razgrađeni.
- vitamine i aminokiseline u višku, dakle one koje organizam nije iskoristio;
- amonijak, normalno prisutan u urinu u malim količinama, ali mže biti povišen u nekim opasnim i u nekim manje opasnim stanjima;
- raspadne proizvode lekova, koji mogu biti različite toksičnosti, od netoksičnih preko potencijalno opasnih do opasnih;
- može sadržati šećer kod dijabetičara. Smatra se da se šećer ne izlučuje urinom u zdravih ljudi;
- iako je po definiciji sterilan, urin može sadržati i bakterije u slučaju infekcije mokraćnih puteva, kao i usled kolonizacije otvora uretre bakterijama. Osoba ne mora da bude bolesna ili da se oseća bolesno, a da i dalje ima bakterije u urinu, što je daleko najčešće kod žena.
Ako neko zna još nešto što urin sadrži ili može sadržati a ja se nisam setila, neka obavezno javi, da dopišemo!
Čemu urin služi?
Urin služi da se iz organizma izbaci višak tečnosti, višak soli ili raspadnih proizvoda koji se svakako nakupljaju u toku dana. Kod bolesnih ljudi, sastav urina može reflektovati bolest, a može i biti uzrok bolesti. Urin služi da se fina ravnoteža supstanci u krvi ne poremeti. Urin služi za izlučivanje, za oslobađanje od viška vode i navedenih supstanci. Da li možete da zamislite razuman razlog da upet unesemo ono što je naš organizam odbacio kao nepotebno? Da li možete da zamislite da reciklirate štetne materije i materije u višku?
Urin ne služi kao hrana, kao tonik, kao izvor namirnica ili način da pribavimo ono što nam nedostaje, on služi za izbacivanje štetnog ili nepotrebnog. Nadam se da je to jasno.
Da li u njemu može imati nečega korisnog?
Pre svega, voda je sjajna. Ali ima boljih načina za uzimanje vode. Sem ako ste, naravno, zakopani u ruševinama višespratnice ili izgubljeni negde na moru.
Medicinska nauka se slaže: urea je sjajna u proizvodima za kožu, a koristi se i u nekim manjim dermatološkim intervencijama (kada je, recimo, neophodno da se bezbolno i bez krvi razgradi i ukloni teško bolestan nokat). Na sreću, nju je toliko lako napraviti u laboratoriji da zapravo predstavlja prvu organsku supstancu koja je sintetisana! Dakle, za korišćenje uree nije neophodno mokrenje.
Raspadni produkti hormona i hormoni u višku, takođe, mogu biti korisni, ali najčešće ne za osobu koja ih je izlučila jer ona po pravilu ima dovoljno odgovarajućeg hormona. Prema mom skromnom znanju, tradicionalni kineski lek za žensku neplodnost je sasušeni urin drugih žena. Ovo ima smisla, ako vam kažem da se danas estrogen (ženski polni hormon) dobija uglavnom iz urina kobila. Ali žena koja ima toliko estrogena da ga izlučuje neće imati potrebu za dodatnim estrogenima, pa zato i nema logike da pije svoj urin.
Slično je i sa vitaminima: ako neko izlučuje vitamine jer ih ima u višku, svi su izgledi da će ih ponovnim unošenjem opet izlučiti jer će biti u višku.
Ostale supstance nisu medicinski značajne ili bar nisu medicinski značajne u količinama u kojima se nalaze u urinu. U zavisnosti od stanja organizma, male količine nekih supstanci mogu povećano da se izlučuju (recimo, u naslednoj bolesti cistinuriji, bolesnici izlučuju velike količine ove aminokiselina; ako neko ne mće da koristi šećer u krvi za proizvodnju energije i umesto njega koristi ketonska tela, supstance nastale metabolizmom masti, ketonska tela će biti u urinu; ako neko ima neku bolest koja dovodi do razgradnje mišića, u mokraći će moći da se nađe protein mioglobin), ali ne vidim da one mogu nekome koristiti. Ako neko zna da sam nešto propustila, neka me ispravi!
Tvrdnje zagovornika urinoterapije
Tvrdnje zagovornika urinoterapije su raznovrsne. Od toga da uzimanje svog urina može da produži mladost, povrati koži mladolikost, izleči tumore, poboljša imunitet, pomogne u lečenju astme, multiple skleroze, kolitisa, lupusa, reumatoidnog artritisa, hepatitisa, hiperaktivnosti (ovo mi nije jasno!), bolesti gušterače, psorijaze, ekcema, dijabetesa, herpesa, mononukleoze, bolesti nadbubrežne žlezde, alergija… Lista je, naravno, vrlo dugačka.
Ne postoji ni jedan dokaz da bi pijenje svog urina moglo da izleči od navedenih bolesti. Ne postoje podaci da urin sadrži neku supstancu koja bi mogla da pomogne u lečenju navedenih bolesti. Ne postoji nikakav biološki razlog zbog kojeg bismo mogli da razmišljamo o urinu kao nečemu što treba da se vraća u organizam. Na kraju, ne postoje istraživanja koja bi nam ukazala na značaj urinoterapije u lečenju. Postoje samo legende, bapske priče, drevni spisi i usmeno prenošenje.
---
Dakle, eto mog mišljenja – urin nije lek. Urinoterapija ne deluje. Ona je samo drevni, istočnjački način pokušaja lečenja koji se pokazao kao neuspešan, potencijalno štetan. Ne postoji biološki princip po kome bi urinoterapija, u smislu pijenja svog urina, prskanja po koži, kupanja u urinu ili stavljanja kapi urina pod jezik mogla da učini ono što zagovornici tvrde, niti postoji dokaz da ona pozitivno deluje u bilo kom smislu. Zdravi ljudi koji piju svoj urin se od njega vrlo verovatno neće otrovati niti razboleti. Ali to ne znači da će im od njega biti dobro. Bolesni ljudi koji piju svoj urin mogu tako sebe da izlože nepotrebnom riziku i verujem da su do sada shvatili da to nije potrebno.
Urinoterapija, uroterapija odnosno uropatija je još jedan dokaz tvrdnje da ako je nešto staro pet hiljada godina ne znači da nužno deluje. Ona je – besmslica. |
