Pažnja!

U nastavku teksta nalaze se opisi božanstvene hrane. Ovaj tekst, i u njemu opisana hrana, nije za one sa preležanim infarktom, visokim pritiskom i šećernom bolesti, kao ni za one sa rizikom od navedenih bolesti. Uzdržavanje od u ovom tekstu opisane hrane može da dovede do različitih psihičkih smetnji - osećaja neispunjenosti, gladi i nezadovoljstva, dok konzumiranje ove hrane može dovesti do euforije, pospanosti i osećaja krivice.

Jedete na sopstveni rizik!

Krofna Bar

Novi Krofna Bar (www.krofnabar.com) se otvorio na početku Resavske, tačnije Resavska 8 (kad krenete od Bulevara naniže, sa desne strane, nema dvadeset metara od raskrsnice). Genijalni su! Imaju krofne sa svim mogućim voćem, orasima i kremovima na svetu. Nisu mnogo slatke, što je i najveći problem, jer može da se pojede beskonačno krofni!

Moje top 3 krofne su (ne zamerite ako sam pogrešila u nazivu!):

1. Čoko-višnja: višnja unutra, mlečna čokolada spolja

2. Sunčana: narandža unutra, mlečna čokolada spolja

3. After eight ili mentol ili kako je već zovu: mentol-čokolada unutra, čokolada spolja.

(Ako ovo čita neko iz Krofna Bara, nema potrebe da mi se zahvaljujete usmeno, pošaljite mi e-mail na stetoskopsaslagom@gmail.com i rado ću doći u zakazano vreme po svoju porciju besplatnih krofni!)

Mala Banka

Na početku Bulevara, pored Češke ambasade, nalazi se stara kafana Mala Banka, koja ima i svoju pekaru i "šalter" sa pecivima. Počinju sa radom u 6 ujutru radnim danom i tada možete da uhvatite tople pite i burek, dok kasnije možete da naletite na peciva koja, za razliku od peciva u svim pekarama u okolini, imaju ukus testa, ne koncentrata! Ako vam je već dosadilo da vam kifle imaju ukus kao Seven Days kroasani, ovde ćete naići na neugledna, jednostavna i sjajna peciva, onakva kakva prave naše bake sa sela. Nema tu kroasana, šunke i kačkavalja, oni prodaju đevrek, štapiće sa susamom (i sa komadićima belog luka - ako naletite!), pitu sa višnjama, bundevama ili makom, pitu sa zeljem ili sa mesom, i predivne i premasne pogačice sa čvarcima, kao i piroške sa starim sirom i uštipke.

Ako vam se jede nešto staromodno i testasto, svratite u Malu Banku! Savet: svratite tamo pre ručka, sve se brzo proda.

(Ako ovo čita neko iz Male Banke, nema potrebe da mi se zahvaljujete usmeno, pošaljite mi e-mail na stetoskopsaslagom@gmail.com i rado ću doći u zakazano vreme po svoju porciju besplatnih pogačica sa čvarcima!)

Pizza TRG & Bucko

Nisam mogla da se odlučim koju od ove dve picerije (da li se, ako nešto prodaje picu na parče, to i dalje računa kao picerija, iako nema gde da se sedne, nego se jede s nogu?) više volim, pa sam stavila obe.

Trg (kod Staklenca, na Trgu Republike) ima bolju picu, ali Bucko (Francuska, kad se ide od Trga sa desne strane i Beogradska, kad se ide ka Slaviji s leve strane) ima bolje salate. Trg, zapravo, nema salate. Pica Trg je mekana, sočna i puna kačkavalja, šunke i pečurki, dok je pica Bucko nešto suvlja, ali samo zato da se na nju stavi neka od sjajnih salata za mazanje (koje su uglavnom po sistemu pavlaka ili majonez plus nešto) ili ekstra kačkavalj, pa se onako rastopi... uh. Obe picerije su superjeftine, pica im je uvek topla, samo TRG ima prednost što radi celu noć, za razliku od Bucka u Beogradskoj (ne znam za Bucka u Francuskoj).

(Ako ovo čita neko iz Trga ili Bucka, nema potrebe da mi se zahvaljujete usmeno, pošaljite mi e-mail na stetoskopsaslagom@gmail.com i rado ću doći u zakazano vreme po svoju porciju besplatne pice!)

Koju nezdravu hranu vi najviše volite? Gde da svratim, kad budem bila gladna?

... ne postoji. Ko god vam tvrdi suprotno, nije u pravu. Jednoga dana moramo umreti, i, iako bi bilo bolje da se to desi što kasnije, smrt i bolest ne možemo odložiti beskonačno. Tragično, ali tako je.

Moja baka je jednog dana došla sa kesom brazilskih oraha i počela svakoga dana da jede po jedan. Nisu joj se dopadali, ali ih je brižljivo, svakodnevno, komadić po komadić lomila, dugo žvakala i na kraju gutala sa malo vode, kao da joj je u rukama nešto od najveće vrednosti. Kako mi je rekla, radila je to jer je pročitala u novinama da unutra ima selena za koji je, opet, pročitala u novinama da je dobar za prevenciju raka, za zaštitu krvnih sudova i za podmlađivanje.

Pitanja na koje moja baka nije imala odgovor

Sve i da brazilski orah sadrži selen u značajnoj meri (a sadrži, uz varijacije od berbe do berbe), koliko selena dnevno je potebno uneti za optimalno funkcionisanje organizma? Koji su drugi izvori selena iz naše svakodnevne ishrane? Koliko je maksimalno moguće uneti bez opasnosti od neželjenih dejstava? Koje su granice izlučivanja selena? Da li se taloži negde? Koliko je potrebno za navodne zaštitne efekte? Kojim putem će selen postići svoja navodna pozitivna dejstva? U kojim studijama je pokazano da selen štiti, i od čega? Pored selena, da li brazilski orah sadrži još nešto korisno, ili možda nešto štetno? Na kraju, da li se taj koji je napisao članak u novinama potpisao?

Besmisleno je očekivati da sve to znamo, još je besmislenije očekivati da moja baka može da pronađe relevantne podatke o brazilskom orahu. Ali mora postojati neko ko zna, kome je posao da zna ili, još bolje, kome je hobi da zna. To najčešće nisu ljudi kojima je posao da vam prodaju svoj preparat, namirnicu ili bilo kakav drugi proizvod. To su ljudi kojima plata ne zavisi direktno od toga da li ćete vi kupiti nekakav dodatak ishrani ili ne. Volela bih da mogu da kažem da su to vaši lekari, da je najbolje da svako posluša svog lekara, ali ponekad to nije moguće. Zato vam ne uvek stoji na raspolaganju sopstveno oružje: internet.

Razlika između kontrolisane supstance i svega ostalog

Kada uzimamo lek (pod pojmom „lek“ ovde mislim na supstancu poznatog hemijskog sastava, poznate, standardizovane, količine, poznatog mehanizma dejstva i poznatih neželjenih dejstava, koje se na tačno određeni i propisima ustanovljeni način koristi za lečenje tačno određenog skupa poremećaja u funkcionisanju organizma i ne može se koristiti u druge svrhe), za efikasnost i bezbednost tog leka garantuju nam: naš lekar, njegovo obrazovanje i iskustvo, farmaceutska kuća koja je napravila lek, državna ustanova koja je dozvolila prodaju tog leka, svi naučnici koji su proveravali efekte tog leka, svi ljudi koji su bili deo eksperimenta i, na kraju, čitava medicinska naučna zajednica koja je proveravala, korak po korak, tvrdnje proizvođača leka.  Svi eksperimentalni podaci sažeti su i spakovani u kutiju zajedno sa lekom, u vidu uputstva za upotrebu leka. Na njemu su često godine i godine laboratorijskog rada, prvo sa ćelijama, pa sa životinjama i, na kraju sa ljudima. Na njemu piše kako, zašto, i koliko taj lek deluje ili ne deluje, i, što je najvažnije, kako i kada se javljaju neželjena dejstva, pa i koliko su opasna i koliko su česta.

Dodaci ishrani (pod pojmom „dodaci ishrani“ ovde mislim na preparate sačinjene od supstanci koje mogu ali i ne moraju biti hemijski poznate, čija količina može varirati od preparata do preparata, koje mogu koristiti osobe sa dokazanim poremećajem u funkcionisanju organizma, ali i zdrave osobe u cilju sprečavanja nekog neželjenog događaja, pri čemu je njihovo destvo hipotetičko, spekulativno ili nedovoljno dokazano, čiji mehanizam dejstva, ako postoji, nije utvrđen, a čiji neželjeni efekti nisu dobro dokumentovani) najčešće nemaju ništa od navedenog, a, da bi bili prihvaćeni kao nešto što ima nekakav efekat, moraju makar dokazati da postoji način na koji oni deluju i da postoji količina u kojoj oni deluju. Ukoliko tako nešto ne postoji, ne možemo ga smatrati efikasnim. Tada brazilski orah prestaje da bude spasilac krvnih sudova i postaje obična grickalica. Tada šumeće tablete prestaju da budu lek za sve i postaju ukusan gazirani sok.

Za koga su vitamini?

Ukoliko se hranite neredovno, nepravilno, oskudno ili previše izbirljivo, veće su šanse da će vam organizmu nedostajati važne hranljive materije, što se može ispoljiti kao neka od poznatih bolesti poput skorbuta, u slučaju nedostatka vitamina C ili pelagre, u slučaju nedostatka vitamina niacina. Ali, sve dok nemate neki dokazani i potvrđeni nedostatak vitamina ili minerala, najčešće nema medicinskog opravdanja da ih dodajete svojoj ishrani. Ako niste sigurni da li vam je potreban neki mineral ili vitamin, pitajte lekara ili potražite na internetu. Ukoliko se odlučite za ovo drugo, probajte da zaobiđete sajtove koji otvoreno ili prikriveno reklamiraju neke dodatke ishrani (otvoreno je ako odete na sajt farmaceutske kuće, a prikriveno je ukoliko na tom sajtu postoje baneri i reklame farmaceutskih kuća), jer u najavi već znate šta ćete tamo pronaći.

(Jedna od većih neistina je, recimo, upotreba vitamina C u dozama od 1g i većim,  za razne indikacije, od lečenja gripa preko „jačanja imuniteta“ do „vraćanja vitalnosti Vašem organizmu“. Ta ideja potekla je od Linusa Paulinga, koji je dobar deo života, posle dobijanja Nobelove nagrade za hemiju (za otkriće hemijskih veza, bez kojih je hemija nezamisliva), posvetio promovisanju megadoza vitamina za lečenje svakakvih bolesti i za očuvanje zdravlja. Njegove ideje su u tom smislu odbačene od strane naučne zajednice kao bezvredne, ali se i dalje koriste u narodu. No, o tome drugi put.)

Veliki broj preparata, poput multivitaminskih, na primer, nije štetan čak ni ako se uzima bez medicinskog opravdanja, a u dozama predviđenim u uputstvu preparata. Ali postoje i oni koji nisu bezbedni, čak ni u dozama predviđenim na kutiji. Takve su, recimo, tablete za mršavljenje, koje često ne sadrže ono što piše na kutiji. S obzirom da na tržištu ima neslućeno mnogo različitih preparata, bolje ne kupovati ništa pre nego što se detaljno ne raspitate. Ili, kako bih ja učinila, jednostavno ne kupovati ništa.

Pa šta onda deluje?

Kada već znamo da nema čarobnog napitka, nema magične namirnice, ni preparata koji će sprečiti bore, usporiti starenje i ubrzati oporavak, šta da radimo? Pošto nema alhemijske formule da nas učini otpornim na rak, na srčane bolesti, na bolesti metabolizma, kako da se ponašamo? Pa, postoji način da obezbedimo svom organizmu najbolju moguću podršku i najveće šanse da u relativnom zdravlju doživimo duboku starost. To su pravilna ishrana i vežbanje.

Pravilna ishrana

O značaju pravilne ishrane znamo mnogo i još uvek saznajemo. Za sada je sigurno da pravilnu ishranu čine: raznovrsne namirnice, što više svežeg voća i povrća, što manje prženog i što više kuvanog, manje svinjetine, a više ribe, ceđeni umesto gaziranih sokova, čokolada umesto bombona. Ukoliko pratite preporuke poput onih sa sajta www.diabetes.rs/ishrana (ako nemate dijabetes, ne znači da ne možete pratiti režim ishrane dijabetičara – oboleli od šećerne bolesti moraju da se hrane onako kako bi svi trebalo da se hranimo!), sasvim sigurno organizmu pružate sve što mu u toku jednog dana treba. Pravilna ishrana ima veze sa vašim godinama (deca i stariji imaju drugačije potrebe) sa specifičnim potrebama vašeg organizma (ukoliko imate neku alergiju, ili ste fizički veoma aktivni, ili ukoliko ste trudnica ili dojilja), i sa vašim specifičnim ukusom (ako se hranite pravilno, valjalo bi i da uživate u tome).

Mnogi ljudi dovode u vezu određene konstitutivne elemente organizma, poput krvne grupe, sa načinom ishrane. Nažalost, takva veza je potpuno neosnovana, temeljena na potpuno besmislenim premisama i nije dokazana u praksi. Takođe, mnogi ljudi dovode u vezu pravilnu ishranu sa egzotičnim i čarobnim namirnicama koje nisu nužno blagotvorne ali nužno jesu skupe (poput šitake pečuraka ili morskih algi), ili sa hranom koja je gajena „organski“ ili „prirodno“, kao nečime što je nužno bolje od ostale hrane (koja je, pretpostavljam, „neorganska“ ili „neprirodna“). Ne bih volela pogrešno da me shvatite, postoje ekstremi u kojima se „organske jabuke“ prodaju po mnogo većoj ceni nego „obične jabuke“, iako su vrlo slične, a postoje situacije u kojima su namirnice, upravo donesene sa sela, i time, valjda “organske“ mnogo lepše i sočnije nego, recimo, neke uvozne. Ja prva više volim da jedem maline koje sam ručno ubrala nego maline iz zamrzivača, ali ne mislim da su te, rukom brane maline, suština pravilne i dobre ishrane i suština mog zdravlja. Ako ih nema, ništa ne fali onim zamrznutim iz Maksija.

Kvalitetno crno vino, brazilski orasi, bobičasto voće, zeleni čaj, kakao, crna čokolada, đumbir, brusnica, ananas i sve te „čarobne“ namirnice imaju svojih lepota i svojih koristi, bez obzira na to da li imaju pozitivne efekte na vaš organizam.

Vežbanje

O uticaju vežbanja na zdravlje ću drugom prilikom, za sada možete posetiti sajt dijabetes.rs, odeljak O fizičkoj aktivnosti za predloge i savete kako poboljšati zdravlje srca, mišića i psihe.

Stetoskop savetuje: Jedite raznovrsno, krećite se, manje se nervirajte i više uživajte, i, ako vas neko ubeđuje da treba da pijete tablete da biste sačuvali vitalnost i zdravlje, zapitajte se da li vam je to uopšte potrebno. Najčešće nema razloga. I neretko mnogo košta.

I, otkucavši ovo, stetoskop se zapitala - zar nije to tajna večitog zdravlja, mladosti i sreće?

Potrebno:

jedan prijatelj
jedan sunčan radni dan
jedna šuma
par patika za šumu
jedan fotoaparat
jedan kineski perorez od sto dinara
nokti taman toliko dugački da vam je potrebna pomoć da otvorite perorez
šešir
platnena frižider-torba
dve flaše obične vode
jedna flaša vode sa ukusom dinje

Priprema:

Sedam dana pošto je opalo cveće sa poslednjeg grma, setite se da biste mogli da napravite sok od zove. Sačekajte još koji dan i pozovite prijatelja u lov na zovu. Raspitajte se o zovu mužjaka zove. Ako niste sigurni kako ide, izmislite.

Uzmite slobodan dan.

Dok čekate prijatelja na zadatom mestu, setite se da vam treba nešto za sečenje cvetova, pa svratite u najbližu radnju zaplenjene robe i kupite kineski perorez za sto dinara. Neka vam prodavac pokaže kako se otvara i šta sve ima, pošto vi ne možete da otvorite od noktiju.

Uputite se ka šumi.

Pešačite dva sata kroz šumu i šiblje, ne izbegavajte teško prohodne staze.
Snimite svoju epopeju. Gumite da ste amazonski istraživači, a potom i specijalne jedinice na obuci u Indiji. Možete i da se snimite kako dozivate ženku zovu zovom mužjaka zove. Ne obazirite se na ostale šetače.

Popijte svu vodu i privlačite muve šeširom. Ogrebite se po nogama, nekoliko puta.

Obiđite celu šumu bez uspeha i, kada ste mislili da je sve propalo i da nigde nećete naći drvo zove sa koga nisu opali cvetovi, nađite ga na početku staze.
Naberite između dvadeset i pedeset cvetova. Objasnite prijatelju da su i zove sa bubama dobre i da ćete ih otrebiti kad stignete kući. Stavite kesu sa cvetovima u frižider-torbu.

Stignite kući. Otrebite cveće od buba. Pažljivo isecite stabljičice i ubijte dva pauka koji su pobegla iz kese.

Onda idite na internet i odštampajte sledeće:

Sirup od zove (by Kriskina mama, sajt SerbianCafe, odeljak Kuvar)

Potrebno je:
25 cvetova zove
3 litara vode
3 kg šećera
5 kesica limuntusa

Priprema:
Cvetove zove oprati, a vodu prokuvati i potpuno ohladiti, pa zovine cvetove potopiti u tu vodu, sud prekriti čistom krpom i ostaviti da stoji 24 sata.
Zatim vodu procediti kroz gusto sito ili gazu i u tu vodu ubaciti šećer, pa ostaviti da stoji dok se sav šećer ne rastopi. Povremeno promešati drvenom varjačom. Na kraju ubaciti limuntus, sve dobro izmešati, sipati u flaše i dobro zatvoriti.

Ako ste se, kao ja, uplašili od prizora onih silnih buba na cveću i upitali da li smete da prokuvate ovaj sok da ubijete sve što bi moglo da se tu nađe, odgovor je - možete. Kad sipate onaj šećer, slobodno prokuvajte sok, taman će šećer brže da se istopi.

Kada ste učinili po uputstvima, sačekajte da se sok ohladi. Kada ga probate i shvatite da je okej ali da nije kao bakin, dajte sebi obećanje da ćete sledeće godine otići u berbu zove onda kad joj je sezona. Ne deset dana kasnije.

Hvalite se svima kako ste staromodna gospođica. Uživajte u zadivljenim pogledima svojih drugarica kada im pričate da umete da napravite sok od zove. Ako vas pitaju da li je bilo jednostavno, pokažite im ogrebotine i još malo uživajte u divljenju.

Prijatno!

U prethodnom postu o akupunkturi i čačkalicama (Akupunktura i čačkalice - sličnije nego što vam se čini!) , govorila sam o jednoj studiji koja kaže da u lečenju hroničnog bola u deonjem delu leđa akupunktura ima jednaku efikasnost kao i bockanje čačkalicama, a oba imaju veću efikasnost od standardne terapije. Prepričan sadržaj te studije možete videti ovde, ako neko ima original, ja bih ga/je zamolila da mi pošalje.

Da nije sve tako jednostavno, ispostavilo se kasnije, nakon pažljivije analize istraživanja (iskusniji od mene su to učinili već vrlo uspešno, i to Orac i Steven Novella). Na nesreću, ja nemam originalno istraživanje, tako da vas molim, ako neko ima, da mi pošalje pdf.

Istraživanje je bilo sprovedeno tako da je 638 dobrovoljaca sa hroničnim bolom u donjem delu leđa podeljeno u četiri grupe, od kojih je jedna primala standardnu terapiju, druga individualizovanu akupunkturu, treća standardnu akupunkturu i četvrta je bila bockana čačkalicama (koje ne probijaju kožu, naravno, nego samo pružaju isti osećaj kao igle za akupunkturu).

Ali sad ono ključno, što u članku na strani (LINK) nisu rekli. Svaki ispitanik je mogao da nastavi sa svojom dosadašnjom terapijom. Svaki ispitanik je, dakle, mogao da pije lekove u toku akupunkturnog tretmana.

To dovodi u pitanje svaki zaključak koji smo mogli da izvedemo.

Naime, grupa 1 je primala samo lekove, a grupe 2, 3 i 4 su primale akupunkturu i pseudo-akupunkturu (čačkalice), ali su pritom mogli i da nastave da primaju lekove. Nisu naterani da prestanu da piju lekove!  (http://www.sciencebasedmedicine.org/?p=500#more-500)

I šta je zapravo ovo istraživanje utvrdilo?
 

• standardizovana akupunktura + lekovi  > lekovi
• individualizovana akupunktura + lekovi > lekovi
• pseudo-akupunktura + lekovi > lekovi
• standardizovana akupunktura = individualizovana akupunktura = pseudo-akupunktura

Sve navedeno nas dovodi do zaključka da je efekat akupunkture i čačkalica-akupunkture ipak saglasan sa placebo efektom. Studija nije pokazala da je bilo koja od ovih metoda efikasnija od neke druge u tolikoj meri da može da se primenjuje sama.

Dakle, kako sada gledati na rezultate istraživanja? Iako sam u prethodnom članku navela kako bi to akupunktura mogla da radi (gate control theory of pain), sve moje spekulisanje je palo u vodu, jer se pokazalo da akupunktura, kao metoda, kao drevna veština, kao način lečenja - ne radi.

Još sumnjivije mi je što su nešto toliko važno, kao što je uporedno lečenje lekovima i akupunkturom, "zaboravili" da naglase, kako u svom radu, tako i u vestima o njemu.

Novi* argument protiv akupunkture je stigao 11. maja. Na sajtu medpagetoday.com, i to ovde, pod naslovom "Trial Fails to Settle Questions About Acupuncture for Low Back Pain" objavljeni su rezultati nove, randomizovane  studije sa 638 ispitanika, i pokazano je da je akupunktura jednako efikasna kao placebo kada je u pitanju hronični bol u donjem delu leđa.

Kako je izgledalo istraživanje?

Uzeli su 638 dobrovoljca, podelili ih na četvrtine, metodom slučajnog izbora. Jedna četvrtina je dobila standardnu terapiju, jedna četvrtina je podvrgnuta akupunkturi po pravilima tradicionalne kineske medicine, treća četvrtina je dobila individualizovan akupunkturni tretman (u kome se mesta na koja će se staviti igla određuju na osnovu utiska akupunkturologa o kliničkoj slici pacijenta) i poslednja četvrtina je podvrgnuta kobajagi akupunkturi, u kojoj su akupunkturne tačke samo bockane čačkalicama (što je, jelte, placebo grupa).
Svi sem prve grupe su imali zatvorene oči i nisu mogli znati šta im se radi sa kožom. Bockanje čačkalicama je učinjeno na takav način da je osećaj veoma sličan osećaju prilikom bockanja iglama za akupunkturu.

Šta se dogodilo?

Prva grupa (standardna terapija lekovima i fizikalnom medicinom) je prošla najgore, druge dri grupe su imale trajna poboljšanja u kliničkoj slici.

Zaključci

Sledeći zaključci su očigledni:

• Moderna medicina nema dovoljno dobar odgovor na lečenje hroničnog bola. Tragično, ali je tako, i čitavo to polje medicinske delatnosti je veliko ratište farmaceutskih kompanija. No, to je druga tema.
• Standardna i individualizovana akupunktura su imale jednak efekat kao placebo.
• Činjenica da nešto ima jednak efekat kao placebo znači da to nešto nije efikasnije od placeba. A ako nešto nije efikasnije od placeba, zašto se to nešto koristi, prodaje i plaća? Zašto mu se pridaje značaj veći nego placebu?

Otvaranje novih vrata u terapiji bola

Pre nego što krenem na nesiguran teren pretpostavki i ličnih impresija, želim samo da ovo bude jasno: oduševljena sam što nešto tako neinvazivno kao bockanje čačkalicama utiče na osećaj bola! To je jedan korak napred u medicini, jedan podatak koji bi trebalo da, ako se ponovo dokaže i potvrdi na većem broju pacijenata, postane standardni deo medicinske prakse. Mislim, zašto rizikovati da pacijent dobije poznata neželjena dejstva sa standardnom terapijom, kad je ovaj način lečenja hroničnog bola u donjem delu leđa potpuno bez neželjenih dejstava?

Intelektualno poštenje i šta sa njim

No, ako govorimo o „intelektualnom poštenju“, jedno mora biti jasno - ako nešto ima efekte jednake placebu, ne možemo da kažemo da je efikasno.
Otkud zaključak da akupunktura ne radi, iako u tekstu lepo piše da je pomogla ljudima?

Ako pročitate negde da novi lek ima jednake efekte kao i, recimo, tableta iste boje, veličine i mirisa, sačinjena od šećera, a oba imaju veću efikasnost od starog leka, da li ćete ga kupiti? Izvešću i jedan logički salto, pa pitati da ste, recimo, negde pročitali da će vam novi lek za pritisak sniziti pritisak isto kao i Tic-tac bombona, ili milkšejk od banane, a više od starih lekova, da li bi vas to ubedilo da kupite taj lek?

Eto zašto postoji placebo. Da se iščisti šta je zapravo lek, a šta šarena laža. Ako je lek isto što i šarena laža, onda nije lek.

Ovde nije kraj mom izlaganju. Šta ako taj placebo ima neko dejstvo sem psihološkog? Šta ako je taj placebo na neki način medcinski, terapeutski efikasan sam po sebi?

Zašto trljamo ruku kada se udarimo?

Evo jednog, superhipervažnog, ekstrazanimljivog pitanja: zašto trljamo ruku kad se udarimo? Neka slična pitanja su i zašto se držimo za glavu kad nas boli? Zašto se češemo kada nas svrbi? Tu, dragi moji, dolazimo do velikog polja nauke o bolu i do teorije kapije, odnosno 'gate control theory of pain' (na prilično jednostavnom engleskom - ovde).

Moj udžbenik iz medicinske fiziologije kaže se da se signali bola, kao i signali dodira, toplote, hladnoće i vibracija, prenose živcima od mesta na kome su nastali (receptori za bol, dodir, toplo i hladno koji se nalaze svuda po telu) do kičmene moždine. Tu se signali predaju dalje i kao štafeta stižu do glave, gde obiđu par krugova po moždanim strukturama ispod kore i upute se u koru. Tada tek sa sigurnošću znamo da nas smo, recimo, udarili mali prst na nozi.

Sad dolazimo do zanimljivog dela. Signali iz celog našeg tela moraju da budu predati nervnim ćelijama u kičmenoj moždini da bi uopšte dobili šansu da stignu do mozga, a i ako stignu do „nižih“ delova mozga, moraju biti predati „višim“ delovima, da bismo uopšte znali šta se desilo. No, kada se dva signala istovremeno predaju dalje, dešava se da jedan signal nadjača drugi i ovaj drugi uopšte ne bude ni poslat dalje. Ovaj prvi stigne do mozga, a ovaj drugi ne stigne. To se posebno često dešava ako je prvi signal dodir i pritisak, a drugi signal bol.  Dakle, jedan signal „zatvori kapiju“ drugom signalu i on ne može da prođe dalje, otud teorija kapije. Ovo se dešava preko različitih uticaja koje nervne ćelije u kičmenoj moždini imaju jedna na drugu, a preko određenih supstanci kojima ćelije „komuniciraju“. Detaljnije o prenosu bola je ovde.

Dakle, ako se istovremeno dešava dodir i bol, postoje šanse da će bol biti - ukinut.

I zato možda čakalice imaju isto dejstvo na bol kao i akupunktura, jer im je mehanizam rada isti. Ne meridijani, ne mistična energija, ne otvaranje kanala, nego, naprotiv, zatvaranje kapije za bol.

Šta stetoskop sa šlagom kaže kad je pitaju ima li šta da doda?

„A zašto onda jednostavno ne priznaš da akupunktura radi? Zašto ne kažeš ljudima da je super što to pomaže u eliminaciji bola u stanjima gde je on hroničan?“

Moj odgovor je - zbog intelektualnog poštenja. Ako nešto ima jednake efekte kao placebo, ne mogu da lažem i da kažem da to nešto radi, jer da bi nešto radilo mora da ima veće efekte od šarene laže. To je, dakle, ono što bih rekla pacijentu koji me pita da li da se leči akupunkturom - da, bar za sada, nije pokazano da ona nešto značajno radi u odnosu na bockanje čačkalicama. Rekla bih verovatno, ako taj pacijent insistira, da akupunktura možda može da mu pomogne ali da mora da zna da je taj efekat nespecifičan, placebo efekat, koji bi imale i druge slične intervencije koje nisu akupunktura.

Ono što mene ubija u svemu je to što će akupunkturolozi da shvate ovaj izveštaj kao apsolutnu potvrdu njihove veštine. Ova studija je zapravo vežba iz fiziologije bola.

Šta vi kažete o tome?

*Stari argument je ovaj članak, "Acupuncture works for headaches, but so does fake needling" gde se pokazuje da je aplikacija akupunkturnih igala na standardne akupunkturne tačke jednako efikasna u lečenju glavobolje kao i njihvoa aplikacija bilo gde na telu. Što ne govori mnogo u prilog akupunkturi. Niti vitalnoj sili. Ali mnogo u prilog fiziologiji.
 

Nadređeni je danas prevršio svaku meru, ali svaku.

Taj nadređeni ima tendenciju da se malo previše intimizira, malo previše zaviruje i malo previše ispituje. Stekla sam utisak da nema manire i da je prilično prost. No, njegova stvar. Ne vidim kao nešto problematično to njegovo brisanje granice između ličnog i poslovnog, između mojeg i kolektivnog, to je nešto što nema veze sa učenjem, znanjem i rešavanjem problema. Kada sam na meti njegovog ispitivanja, snalazim se i postavljam granice kako znam i umem, nekada smeškom, nekada duhovitim odgovorima, nekada ignorisanjem.

Kada kritikuje moj rad, sa druge strane, shvatam ga sasvim ozbiljno. Pretpostavljam da sam mu upala u oči kao ona koja se trudi da sve uradi po njegovim pravilima i koja ga često pita da li je nešto učinila kako treba. Često ga i zapitkujem o detaljima bolesti i uopšte o medicinskim stvarima o kojima govorimo.

No, bez obzira na to šta bilo ko može misliti o njemu, meni je sasvim antipatičan. Da mi je rođak, nikada ga ne bih posećivala, eto koliko mi je njegova ličnost odbojna. Ali trudim se da se to ne vidi i to nad-korigujem radom.

Problem je nastao danas. Okrenuo se ka meni i pred svim studentima i ozbiljno bolesnom pacijentkinjom prokomentarisao moj izgled. Ne, nije to bio obična, svakodnevna, neutralna, dobronamerna opaska, primerena nekome sa kime ste u poslovnoj komunikaciji. Ne. To je bio najprostačkiji mogući komentar, najljigavija insinuacija, najodvratnije obraćanje pred drugim ljudima, koje sam ikada doživela. Takav jedan komentar ne želim da ponovim, to je nešto što dolikuje nekom radniku sa ulice, nekom pijanom beskućniku, nekome ko piše lascivne pesme za petparačke časopise, nekome koga ne bih udostojila čak ni osećaja gađenja, a kamoli jednog pogleda. Ali to je meni dobacio nadređeni. Pred makar desetoro drugih ljudi. Svi su se nervozno nasmejali, razrogačili oči i začuđeno da pratili pogledom kako izlazi iz sobe.

Moja reakcija je iznenadila i mene samu – nasmešila sam se i zamolila ga da ne bude nepristojan. Ne znam zašto, čitavog dana hoću da se pojedem zbog toga što nisam ćutala. Zašto sam rizikovala da me shvati pogrešno? Zašto sam se odmah prebacila u defanzivni mod, umesto da sam zanemela i pretvarala se da ništa nije rekao? Zašto sam mu odgovorila? Pa, ipak, on je to sasvim zaslužio. Ma, šta pričam, zalužio je da ga mlatnem stalkom za infuziju i gazim ga dok se ne izvini, eto to je zaslužio, nevaspitano i neostesano jedno stvorenje!

Nakon njegovog povratka, ponašao se sasvim uobičajeno.

A ja sam potpuno šokirana. Potpuno. Ne znam kako da se postavim. Šta da mislim. Ne znam.

Besna sam i osećam se povređeno. Osećam se... napastvovano.

Zašto, o zašto, pacijenti naši, ne otvarate prozor kad je vruće?

Zašto, o zašto, pacijenti naši, više volite da se svi zajedno gušimo u ugljendioksidu i znoju, nego da vam i pramičak svežeg vazduha protrči preko nosa?

Zašto, o zašto, pacijenti naši, mislite da će vas, ako vas je infarkt, šlog ili hepatitis načeo, dotući promaja?

Zašto, o zašto, pacijenti naši, ne dozvoljavate da se otvore vrata istovremeno kada i prozor da ne biste dobili sinuzitis ili encefalitis, ili bilo šta drugo za šta ste čuli da se dobija od promaje?

Zašto, o zašto, pacijenti naši, ne strahujete i od promaje koja vuče napolju, između Vojvodine na severu i Šumadije na jugu, nego samo one koja vuče unutra, između vrata na severu i prozora na jugu?

Zašto, o zašto, pacijenti naši, ne slušate lekare kad vam kažu da od malo vetra nikome nikada nije ništa bilo i da bi za vaše lično zdravlje bilo bolje kada biste, za promenu, mogli da dišete?

Zašto, o zašto, pacijenti naši, pitam vas ja?

U apoteci u kojoj sam ja kupovala neke nepomenike, šalteru je prišlo to otprilike osamnaestogodišnje dete i tražilo tablete za bolju koncentraciju i učenje. Reče ono i ime, i dodade da je videlo na TVu.

I dobilo je te pilule Ginkgo Biloba ekstrakta.

Sve bi to bilo super da Ginkgo služi nečemu kod mladih, zdravih i pravih ljudi, da se on uopšte koristi kao pomoć učenju ili koncentraciji.

Ali ne služi! Ginkgo nije „lekić za pamćenje“, to je ozbiljna supstanca sa ozbiljnim dejstvima na cirkulaciju mozga, moguće i drugih delova tela i na osetljivost nervnih ćelija na oštećenje. Njegovo dejstvo je za sada nedovoljno poznato (abstrakt članka na engleskom), ali svakako se ispituje u slučajevima gubljenja pamćenja zbog normalnog starenja ili demencije (usled neurodegenerativnih bolesti, poput Alchajmerove bolesti i bolesti krvotoka mozga, poput šloga). Dakle, ako i ima primenu, ona je za moguće sprečavanje zaboravljanja kod starijih, ne za poboljšanje pamćenja kod mlađih!

Pa, ipak, farmaceutkinja mu je prodala ekstrakt ove biljke i ono je izašlo iz prodavnice zadovoljno što će moći da uči više.

Gde je toj farmaceutkinji zdrav razum, a gde odgovornost, pitam ja vas?

stetoskop savetuje: Sledeći put kad ponude, pitajte čime garantuju. Ako ne znaju, vratite se sutra. Ako ni tad ne budu znali, ne vraćajte se.

Dobrodošli u drugu epizodu WANTED! u kome se raspisuje poternica za najiritantnijim likom (po mojim, sasvim subjektivnim, razume se, kriterijumima).

Danas je ucenjena glava Guruu Ridži, poznatom po pravljenju budale od sebe i bespoštednom samopromovisanju, a kasnije i po iritantnom i besmislenom spotu sa Ajs Nigrutinom (koji je, opet, svoja klasa idiota), preimenovanom u Guru Jaffordža.

Znam da nema svrhe tući mrtvog konja. Deset minuta slave ovog anonimusa je isteklo odavno, ali nisam sastavila poternicu kada mi je skakao po ganglijama, i, evo, sad to radim.

Raspisujem poternicu ne za jednim čovekom, koliko za celom kampanjom, koja me je apsolutno ubedila da ne kupujem jafolitanke.

Ne dam idiotu ni dinara, eto, ne dam!

Ovaj novi post nije baš prvi post.

Malo kasnije ću ga srediti sa uputstvom za upotrebu, za sada sam samo htela da postavim link i da kažem šta je njgova suština.

Dakle, koga zanima da čita sto strana o medicini i homeopatiji, mojom ručicom pisano, neka svrati ovde, na http://stetoskopsaslagom.mojblog.rs/s/medicina.html

Svima ostalima, koji ne vole mnogo slova, želim prijatan dan :)

Trebalo je da idem u Budvu na Medicinijadu na par dana, petnaestog do negde osamnaestog maja. Nije da volim te jade, koncept mi je malo bezveze a i ideja da idem negde da trošim pare kad to mogu na domaćem terenu nije mi prijemčiva, ali do sada nisam bila. Sramota me je moje sede brade, ali nisam išla, eto, ni na Kongres u Lepenski Vir, ni na medicinijadu, gdegod da je bila.

Znam ja da se građevinci, mašinci i ostali tehnički živalj odlično provodi na svojim jadama, i da medicinijada slovi za jednu od pozerskijih i snobovskijih jada, ali što je moje, srcu mi je milo, pa tako i ovaj događaj.

Trebalo je da idem lepo, kao čovek, sa ostalim poludivljim studentima medicine, da žarim i palim po crnogorskom primorju, da malo spavam i mnogo igram, ali jok. Partnerka mi je otkazala.

I onda sam ja, mrtva radosna, objavila da imam rezervni plan i da idem u Sombor, na polumaraton u subotu, 16. maja.

Baš sam htela da idem u Sombor, čula sam da je najzeleniji grad u Evropi i da, kad se poređaju sve ulice jedna do druge i svo drveće jedno do drugog, drveće vodi sa jedno trista metara prednosti. To bi baš bilo lepo videti, plus što bih dobila ručak sa ostalim trkačima, a to je, posle plaketa i zahvalnica, nešto najbolje što čoveku može da se desi.

Tako sam ja, presrećna i preoduševljena, došla kući, uključila Google Earth da vidim gde je tačno Sombor, pa onda otvorila i sajt autobuske stanice u Beogradu, da vidim koliko će mi vremena oduzeti sama logistika, odnosno put dotamo i otamo. I odma se zanebesila i umrla.

Os Beograda do Sombora treba nešto više od tri sata autobusom. Što znači da, ako planiram da stignem u Sombor pre početka trke, moram da krenem iz Beograda pre pola sedam. A iz kuće pre šest. A da ustanem pre pola šest. A i to ako me sve ukenja, pa doletim do autobuske, nema zastoja na putu, preletim od autobuske u Somboru do mesta gde počinje trka, a nikad tamo nisam bila.

I sve to da bih trčala 21km!

Neverovatno, a?

Uglavnom, neću jer sam razmažena. A i onako mi se nije išlo u Sombor.

(notorna laž!)

I, tako. Ostajem u Beogradu i idem na Noć Muzeja. Bolje bi im bilo da je dobar!

Danas mi se činilo da mi je novčanik ukraden. Nije, ali meni se činilo da jeste, činilo mi se da sam ga gotovo sasvim sigurno izvadila iz jučerašnje tašne i stavila u današnju, zajedno sa jednom sveskom, dve olovke, mantilom, stetoskopom, sjajem za usne, ključevima, kišobranom, telefonom i papirnatim maramicama.

Mogla sam danas i da budem na toj kafi sama, da se postidim što nemam da platim, da crvenim i da mi bude krivo i zbog konobara i zbog lične karte i vozačke dozvole i kartice bez pina i bez limita i zbog onih ćoravih hiljadu dinara što sam digla sinoć sa bankomata, sve mi je nešto moglo biti žao. Ovako, tu su bili drugari pa mi nije bilo žao konobara što nemam da mu dam parice. Svega ostalog jeste.

Došla sam kući, zatekla ga na stolu i odahnula.

Ali to i dalje nije razlog zašto vam ovo pišem i zašto se čudim svemu. Razlog je taj što sam se, kada sam shvatila da mi nema novčanika, osećala krivom.

Nisam osećala bes prema onome ko je uzeo moj novčanik, ko je zavukao ruku u moju tašnu dok je stajala obešena u garderobi na fakultetu ili meni o ramenu u autobusu ili visila sa stolice u kafeu, ne, bila sam ljuta na sebe što sam pokradena! Bila sam ljuta na sebe što sam nepažljiva, ne na lopova što mi je brljao po tašni!

Bila sam besna  što mi je neko ušao u privatni prostor i oduzeo mi ličnu kartu i vozačku dozvolu, slike mojih najdražih, nekoliko papirića velike lične vrednosti, dve neotkucane karte za autobus, račun-garanciju od punjača za mobilni, jednu povratnu kartu do K., vizit-karte jedne kozmetičarke, jedne frizerke i par prodavnica, ma ceo moj život u poslednjih godinu dana! I nisam bila besna na tog nekog ko će da ceo moj život da ostavi negde na nekom smetlištu u Revi ili Ostružnici, bila sam besna na sebe što se to uopšte dogodilo.

Frojde, raduj sja, nešto sa mnom nije u redu.

Sve je počelo u postu od pre nekoliko dana, u čijim je komentarima yzse postavila nekoliko važnih pitanja.

Krenula sam da odgovaram i stigla do trotomnog posta. Prvi tom je ovde, drugi je ovde a pred vama se nalazi treći tom.

Kao i prethodnih puta, otvoren je poziv za komentarisanje i postavljanje pitanja na koje ću se ja, kao i uvek, truditi da odgovorim što brže i što detaljnije.

Ali evo i posta:

yzse: A o tome da se sitnije kamenje i pesak izbaci iz bubrega za 5 dana ne bih da gnjavim.
Ali, nismo svi isti i ne reagujemo isto na sve terapijske postupke.

Kada si već pomenula primer kamenja u bubregu, evo šta o tome kaže nauka (izvor www.urologychannel.com ): “Manje kamenje u bubregu (do 4 mm) prolazi samo u 90% slučajeva, kamenje srednje veličine (4 do 7mm) prolazi samo u 70% slučajeva, dok veće kamenje (7mm i veće) retko prolazi bez hirurške intervencije. Pacijentima se savetuje da što više hodaju i vežbaju jer fizička aktivnost značajno pomaže u izbacivanju kamena.” U slučaju ove tvrdnje da homeopatija leči kamenje u bubregu najznačajniji zbunjujući faktor je priroda bolesti.
Naime, da li bi se kamen u bubregu sam iščistio da nije primenjen homeopatski preparat? Tu glasovi i svedočanstva ljudi prestaju da znače mnogo i ustupaju mesto pravim ispitivanjima po strogim pravilima nauke.

yzse: Ovih dana ja idem okolo i ubeđujem ljude da ne mogu samo da glorifikuju svoju metodu, da malo smanje ego i da počnu da sarađuju međusobno, jer nisu bitni oni, već izlečenje. Da li će to neko postići hemijom ili vežbama ili kombinacijom, svejedno, do god donese rezultate i to trajne.

Potpuno se slažem sa tobom! Nedostatak saradnje između lekara različitih specijalnosti je veliki problem, čak i u razrađenim zdravstvenim sistemima, a kamoli u našem. Sujeta i veiki ego prisutni su podjednako i kod velikih stručnjaka i kod neiskusnih lekara i onaj koga leči skroman, ali savestan i stručan lekar koji se ne plaši da traži pomoć i mišljenje svog kolege zaista ima sreće. Volela bih da mislim da ćemo mi, nova generacija lekara, biti bolje kolege jedni drugima i biti bolji tim, ali takve promene se ne dešavaju preko noći. No, nada umire poslednja, zar ne?

Sa druge strane, mislim da bi pitanje saradnje lekara koji primenjuju proverenu, naučnu medicinu i lekara (ili “lekara”) koji primenjuju nenaučnu ili pseudonaučnu pseudomedicinu klizav teren. Moj stav je da svako ima mogućnost izbora i da bi bilo rđavo da je suprotno, ali da u tako osetljivom području kao što je ljudsko zdravlje nema mesta praznim obećanjima i koristoljublju. Mislim da je svako dužan da bude obavešten o prirodi svoje bolesti, o načinima njenog lečenja, o šansama da lečenje bude uspešno. Tu se pojavljuje, prema mom mišljenju, najznačajnija razlika između alternativnih metoda i medicine. Alternativni medicinski pravci nemaju naučne podatke koji bi im omogućili da predvide ishod tretmana sa makar elementarnim stepenom sigurnosti. Prava, tvrda, naučna medicina ima iza sebe detaljno dokumentovano iskustvo koje je, prateći pravila naučnog metoda, lišeno onih karakteristično ljudskih grešaka.

Takođe se slažem da je izlečenje najuzvišeniji cilj i da u procesu izlečenja nema mesta ljudskoj netrpeljivosti. Na našu sreću, vrlo često i jeste tako.

Kada se bavimo svojim zdravljem, moramo zahtevati mnogo više od tvrdnje, mnogo više od nečijeg ličnog iskustva i mnogo više od nečijeg “majke mi”. Moramo zahtevati najrigoroznije, najozbiljnije, najtačnije podatke. Moramo zahtevati da onaj koji nam govori ima dokaze koji nedvosmisleno govore da je u pravu. “Ne znam tačno”, “trebalo bi” i “video sam da to radi” nisu dovoljno dobri.

Medicina, kao i ostale primenjene nauke, poput mašinstva, građevine, elektrotehnike, genetike i molekularne biologije, nije politika. U politici ima onoliko istina koliko ima posmatrača, dok nauka priznaje da postoji samo jedna. U politici možete, čuvši argumente dve strane, stati u sredinu i prihvatiti po pola oba stava. U nauci prisustvo dva suprotstavljena stava daleko najčešće govori da jedan nije u pravu. Čvrsti, neoborivi dokazi su ti koji pretežu na stranu istine. I, ako vas zanima šta je istina, ne smete tražiti ništa manje od njih.

Ovo je drugi (i najveći) deo trilogije postova o homeopatiji, podstaknutih pitanjima blogerke yzse iz komentara jednog starijeg posta. Prvi deo možete naći ovde

yzse: “Ti si lekar, right? Ili se spremaš da to jednom i budeš, svejedno.”

 Studentkinja, a relativno skoro i lekar, čemu se beskonačno radujem.

 yzse: “Prosto mislim da ne bi trebalo da tek tako, na prvu loptu, odbacuješ informacije. Zar nije bolje sa rezervom proučiti izvore učenja, pa onda obavezno i rezultate, i tek tada doneti svoj sud? “

 Žao mi je ako sam uspela da zvučim kao da se nisam dovoljno informisala o prirodi homeopatije, o rezultatima i tvrdnjama homeopata i njihovih klijenata. Jer se jesam informisala.

 Sve je počelo kada je jedna draga i uticajna osoba iz moje šire porodice počela da govori o homeopatskim preparatima. Nisam znala o čemu se radi, pa sam kod kuće počela da čitam tekstove dostupne na internetu. Priznajem, nisam čitala štampane homeopatske knjige, sem što sam jednom prelistavala u knjižari. Čitala sam zagovornike i kritičare, skeptike, vernike i “neverne Tome” i na kraju došla do svog stava. Nisam od samog početka bila protiv, ali, da se razumemo, moje znanje prirodnih nauka mi i ne dozvoljava da se na prvu loptu složim sa postavkama homeopatije. A ni na drugu, ni na treću lopu. Nisu uspeli da me ubede da su u pravu.

 Pošto sam stidljivo formirala mišljenje, počela sam da razgovaram sa ljudima u čiji zdrav razum i medicinska znanja i iskustva imam puno poverenje, od farmakologa, preko farmaceuta, do lekara internista i drugih studenata čije mišljenje poštujem i uvažavam. Kada sam shvatila da je moj stav pre pravilo nego izuzetak, skupila sam hrabrost da ga javno izgovorim.

 Ovde ipak moram da naglasim da, iako se čini da je ova rasprava u suštini politička rasprava tipa “moj glas protiv tvog glasa”, ona to nije. Iza grupe ljudi koji osporavaju homeopatiju stoji najmanje dva veka moderne medicine kao prirodne nauke (a o superiornosti nauke nad ostalim vidovima saznanja pomalo sam govorila u prethodnom postu), za razliku od zagovornika homeopatije iza kojih stoji samo lično iskustvo. U odgovoru na sledeće pitanje pokušaću da objasnim zašto je naučni metod neophodan za dolaženje do istine, i zašto je ljudsko iskustvo varljiva kategorija.

yzse: “Stvarno se izvijavam ako zvučim kako ne treba da zvučim, ali ja sam bila ta koja se smejala prvih dvadeset dana na homeopatskoj terapiji, a onda sam stavila prst na čelo.
Žena mi je maestralno izlečila reumu (za 20 dana) koja me je maltretirala 10 godina sa sve kočenjima i oticanjima. 10 dana preparata za streptokoke, koje obično uđu u sistem u ranom detinjstvu, izazovu angine i onda kao nestanu, da bi koju deceniju kasnije napravile džumbus... I još 10 dana preparata reuma1 i to je to. Od tada je prošlo 7 godina i meni je sada neshvatljivo kada se neko koči.”

 Meni je jako drago da je tvoja reuma izlečena. Naravno, kakav bih ja to lekar bila, kada te ne bih pitala još nekoliko pitanja: Da li je tvoja reuma dijagnostikovana? Da li je ta dijagnoza potrvrđena od strane lekara reumatologa? Koliko si godina imala kada su tegobe počele? Koliko kada si izlečena? Da li si bila na nekoj terapiji za reumu? Ako da, kada i koliko dugo? Kakav je bio uspeh terapije? Da li si pratila stanje svojih zglobova na rentgenskim snimcima? A preko laboratorijskih parametara? Da li si u vreme izlečenja promenila način života (mesto stanovanja, posao, zasnovala porodicu, bila pod velikim stresom ili bila u relativno mirnom periodu, promenila način ishrane, počela da vežbaš, itd.)? Da li imaš neke druge bolesti? Da li u tvojoj porodici neko ima slične tegobe? Ne pitam ovo da bih bila zla i cinična, zaista, već samo da nagovestim koliko sve faktora ulazi u igru kada je u pitanju jedno hronično, autoimuno oboljenje, poput reumatoidnog artritisa, odnosno reume.

 Naravno, ova pitanja su sasvim retorička u smislu da, čak i ako odgovoriš na njih, i dalje nećemo imati sliku o tvojoj bolesti bez fizikalnog pregleda i dopunskih analiza. Samo su poslužila svrsi da objasnim da, kada neko kaže da ima neku bolest i da je ta bolest izlečena nekom intervencijom, to i dalje nije dovoljno da, iako ćemo mu poverovati na reč da se to zaista tako desilo, prihvatimo njegovo iskustvo kao medicinski valjano.

 Što se tiče reumatoidnog artritisa kao bolesti, streptokoke jesu glavne i odgovorne za njegov nastanak, ali ne u smislu da se godinama posle angine streptokoke ponovo javljaju i napadaju organizam, već da naknadno izazivaju previše jak i nekontrolisan, bolesni imuni odgovor koji se onda, umesto da se bori protiv stranih, štetnih stvari, bori protiv delova našeg tela. Zato se i zove auto-imuna bolest. U reumatoidnom artritisu po definiciji ne postoji trenutno prisustvo streptokoka, inače bi se on lečio antibioticima.

Zašto je naučni metod bolji od svakog iskustva, pa čak i ličnog?

 Uzmimo sledeći primer: Prijateljica vam priča kako je pretprošle zime odjednom počela da spava šesnaest sati dnevno ( trinaest noću i tri preko dana) da se, kada je budna, oseća odvratno, kao da joj je život besmislen i promašen, da joj ni do čega nije, da je raskinula sa dečkom nekih mesec dana pošto je to prekomerno spavanje počelo, da se ne viđa sa prijateljima, da je počela da ne ide na predavanja jer su joj prenaporna i ne može da drži oči otvorenim, da veći deo svog budnog vremena provodi ispred TVa i tamani hranu, da se u toku ta tri meseca koliko je bolest trajala ugojila pet kilograma. I onda vam kaže da se, čim je počela da jede zelenu salatu, njeno stanje popravilo, da je počela normalno da spava, ide na fakultet i izlazi, počela je da se bavi sportom i osećala se odlično. Izlečila se uz pomoć zelene salate!

 Šta ćete pomisliti? Da je njena hrana odgovorna za njen oporavak? Da joj je verovatno nedostajalo nešto što zelena salata ima, a ostala hrana nema? Kako je ona to rekla, svakako se da zaključiti da je zelena salata lek za njene tegobe.

 Znajući da je zelena salata pomogla vašoj drugarici, da li biste nekome ko vam se požali da mnogo spava savetovali da jede zelenu salatu? Da li biste mu rekli da po svaku cenu pronađe zelenu salatu i plati šta košta, jer je vašoj drugarici bilo bolje od toga? Verovatno biste, jer, ako vam je stalo do tog nekog, takav savet je sasvim logičan.

 A zamislite sada nastavak priče: Prijateljica vam onda dodaje da joj se i sledeće zime desilo isto, ali da je, kada je prepoznala da je počela da “propada” otišla kod neuropsihijatra i da joj je on rekao da pati od sezonske depresije, koja je uzrokovana smanjenom količinom svetla (i, s tim u vezi, poremećenim odnosom melatonina i serotonina u mozgu), da će ona trajati dokle god traje i kratak dan, da će ozdraviti čim dođe proleće, ali da zimi to stanje može da se “izleči” tako što će što više biti napolju, početi da vežba, kupiti još lampi i sijalice od sto vati, pa tek ako to ne uspe da će razmisliti o lekovima protiv depresije. Uzela je odmor, otišla na skijanje, bila napolju tokom čitavog svetlog dela dana i vratila se oporavljena, odmorna i sveža.

 Šta ćete sada pomisliti? Da vas je lagala za onu zelenu salatu? Da je izmislila da joj je od nje bilo bolje?

Nije. Ona je samo tako zaključila. Pogodilo se, naime, kako se i svake godine pogodi, da uporedo sa zelenom salatom stižu i duži i topliji dani, da ljudi više vremena provode napolju, izloženi sunčevoj svetlosti, da se nivoi melatonina i serotonina normalizuju.

 Eto gde na scenu stupa nauka. Ako se pojavi desetoro ljudi koji su svoje zimski san “izlečili” zelenom salatom, istraćivači počinju da ispituju okolnosti: ko od njih ima pravu sezonsku depresiju, ko od njih ima anemiju, a ko nedostatak vitamina, da li među njima ima srčanih bolesnika ili astmatičara na koje bi klimatske prilike mogle da utiču, sve to u cilju da se, na kraju, broj ljudi sa pravom sezonskom depresijom svede na stvarnu cifru. A onda bi proučavali takozvane “zbunjujuće” faktore (ili, kako smo mi u školi učili, “confounding” faktore – opet nepotrebne engleske reči u srpskoj nauci!) . Šta je ovde zbunjujući faktor? To što se zelena salata i sunčani dani pojavljuju u isto vreme. Primenom naučnog metoda koji je specijalno dizajniran da otklanja ljudske greške, do ovakvog zaključka će se brzo doći i hipoteza da zelena salata leči zimsku depresiju biće vrlo brzo odbačena. Zbunjujućih faktora u svakom primeru ima mnogo i oni predstavljaju ogroman deo naučnih istraživanja.

 I, kada sam već to ispričala, želim da dodam da je priča o prijateljici iz ova dva primera i moja priča i da se svake godine borim protiv zimske depresije na sličan način: svetlom, pravilnim spavanjem i vežbanjem.

 U sledećem postu čekaju vas odgovori na suštinsko pitanje: šta je važnije, zdravlje pacijenta ili sve ostalo kao i na pitanje šta ću savetovati svojim pacijentima koji me pitaju šta da izaberu.

Kao komentar na prethodni tekst o homeopatiji, yzse je postavila nekoliko važnih pitanja. Umesto da joj odgovorim u komentarima, odlučila sam da odgovorim u novom postu (tačnije u seriji novih postova), čini mi se da je tako pregledanije a svakako je pristupačnije ljudima koje bi možda to moglo zanimati.

yzse: “Hanemanova priča se zasniva na alhemičarskoj bazi. Ali, bez obzira, da li si nekada razgovarala sa više ljudi koji su koristili te lekove?“

Kao što je iz mog prethodnog teksta jasno, slažem se da se Hanemanova priča, odnosno homeopatija, zasniva na alhemičarskoj bazi, nasuprot medicini, koja se zasniva na fizici, biologiji i hemiji.

Nisam razgovarala sa više ljudi koji su koristili homeopatske preparate (iskoristila bih priliku da napomenem da je reč “preparat” u ovom slučaju podesnija od reči lek, jer pojam “lek” po svojoj definiciji ne obuhvata, i ne može obuhvatati homeopatski pripravak - više o definiciji “leka” ovde (link)).

Sa druge strane, nisam ni razgovarala sa više ljudi koji su reanimirani defibrilatorom, niti ljudi koji su injekcijom naloksona “oživljeni” posle predoziranja heroinom, niti ljude koji su izlečili sifilis jednom dozom penicilina (volim ovaj primer sa sifilisom, zbog njegovog istorijskog značaja).

Pa opet bez trunke sumnje znam da su to efikasni načini lečenja određenih bolesti i stanja. Razlika je u tome što, kada je o medicini reč, razgovor sa nekim ne znači da je taj neko u pravu. Razgovr sa desetoro ljudi koji imaju neku medicinsku tvrdnju, a nemaju čime da je potkrepe (a pod čime mislim na dobro dokumentovane, reproduktibilne, kvalitetne studije koje nepobitno govore u prilog toj tvrdnji), nije dovoljan da bi se zaključilo da je njihova tvrdnja vredna. Dakle, razgovarati sa nekim se može o njegovim ili njenim tegobama i o uspehu i neuspehu njihovog lečenja, ali ne mogu se njihovi saveti, niti iskustva, prihvatiti kao merilo i kao vodič kako se dalje ponašati. Zašto? Više o tome kasnije u tekstu.

yzse: “Pored toga što postoje hom. lekovi na vodenoj bazi, postoje i oni gde se u kuglice ubacuje samo frekvencija (bitno je i to - zato što rade na različit način). “

Da.
Postoje i homeopatski preparati sačinjeni od vode kojoj se pušta klasična muzika i prema kojoj se upućuju lepe i prijatne misli u toku procesa flaširanja i pakovanja, dok se na nalepnicu (etiketu) štampaju reči poput “ja sam zdav” “ja sam srećan”, “ljubav”, “smirenost”, “zadovoljstvo”, kakve zagovara izvesni Dr. Emoto.
Neki drugi oblici homeopatije podrazumevaju navodno korišćenje nekakvih terapeutskih potencijala grmljavine  sakupljanjem  kišnice u toku oluje, kao što navodi Mary English.
Takođe neki oblici homeopatije podrazumevaju da se na jednoj ceduljici napiše ime homeopatskog preparata i onda zakači pacijentu na odeću ili mu se stavi u džep, što je nekada zagovarala Eileen Nauman, da bi se sada više bavila medicinskom astrologijom i šamanizmom.

Mogućnosti za izmišljanje tratmana su neograničene, baš zato što homeopatija svoj mehanizam dejstva do sada nije definisala kako treba, a svakako nije naučno potvrdila.

Povodom komentara da rade na različiti način, pretpostavljam da bi to bilo logično, kada bi homeopate zapravo dokazale da homeopatski preparati rade, da imaju dejstva osim onoga što zasigurno znamo o njima, a to je da daju nespecifična i prolazna poboljšanja u skladu sa placebo efektom (prema tekstu sa sajta psihologija.autentik.net “U farmaciji, placebo je supstanca bez ikakvih medicinskih karakteristika koja ipak dovodi do poboljšanja zdravstvenog stanja pacijenta zbog njegovog verovanja u efikasnost primenjene supstance. U suštini, u ovakvim eksperimentima istražuje se kolika je moć psihe i sugestije, a kolika je istovremeno snaga farmaceutskog dejstva leka ili bilo koje druge supstance”).
 

U drugom delu posta govorim o tome na čemu sam zasnovala svoje stavove, kao i o načinu na koji je yzse izlečena od reumatizma.

Treći i finalni deo posta je ovde.

Osnovni postulati sveta:

1. Naučni metodo opaža činjenice, postavlja hipoteze, dokazuje ih, opovrgava ili ispravlja i konačno dolazi do istine. Nauka je samoispravljivi sistem, gde se greške skupo plaćaju i na kraju ispravljaju same. Nauka ne trpi greške, jer nauku sačinjava nepregledan niz provera istog podatka iz različitih uglova. Nauka se ispravlja i nadograđuje i naučna saznanja se iz decenije u deceniju šire. Ako naučni metod nije dovoljan, ništa nije dovoljno.
2. Ako postoji hipoteza koja dovodi u pitanje ili se kosi sa svim tekovinama moderne nauke, bolje bi joj bilo da ima izvanredne, neoborive dokaze. U suprotnom, ona je glupost.
3. Čovek je nesavršeno biće. U susretu sa novim podacima, čovek traži sličnosti sa onim što ima u iskustvu i na osnovu iskustva pravi zaključke za budućnost. Čovek ponekad toliko jako veruje da će nešto da mu pomogne da u prvo vreme i oseća pozitivna dejstva toga u šta veruje (fenomen poznat kao „placebo efekat“). Čovek pre veruje onome što čuje od najbližih nego onome što čuje od bilo koga drugog.
4. Ako čovek u potrazi za podacima pogreši zbog svoje nesavršene prirode, primena naučnog metoda će ga vratiti na pravi put. Nauka briše ljudske brljotine.

Osnovni postulati farmakologije (nauke o dejstvu leka na čoveka):

1. Lek ima svoj mehanizam dejstva, koji uključuje dejstvo na ćeliju, na telesne tečnosti ili na unutrašnjost organa. Malobrojni lekovi čiji mehanizam dejstva još nije poznat ipak imaju biohemijski merljive efekte. Često podaci govore u prilog određenom načinu delovanja, koji za sada nije dokazan.
2. Lek je aktivna supstanca. Lek može da učestvuje u hemijskim reakcijama i da daje druge supstance.
3. Postoje tačno određene količine u kojima se lek uzima i koncentracija koju lek postiže u krvi, ćeliji ili drugoj telesnoj tečnosti. Koncentracije manje od te su nedovoljne, a koncentracije veće od te su štetne.
4. Postoje tačno određene situacije u kojima se lek primenjuje i postoje situacije u kojima lek može štetiti.

Osnovni postulati homeopatije:

1. Što je supstanca više razblažena, to je aktivnija.
2. Između dva razblaženja, sud se mora jako potresati određeni broj puta, inače rastvor neće imati efekta.
3. Simptomi se leče supstancom koja kod zdravih ljudi izaziva te iste simptome. Svi mogući simptomi i preparati koji se koriste u njihovom lečenju nalaze se u velikoj knjizi koju je napisao izvesni Haneman pre 200 godina.
4. Način na koji ona tačno deluje nije jasan, ali se postulira postojanje životne sile koja je van ravnoteže i postojanje pamćenja vode, gde voda u sebi sadrži vibracije supstance koja je bila u njoj.

Homeopatija nije nauka, nije naučna disciplina, nije medicina ni dodatak medicini.

Homeopatija deluje ako veruješ da deluje. I to deluje samo na osećaj tegobe, ne na tegobe same, niti na bolest u celini.

Homeopatija leči samo ako si hipohondar.

Homeopatija je placebo.

I sve dok se ne pojavi cunami dokaza da voda ima pamćenje, da se u svakom telu nalazi vitalna sila koja može da se poremeti, da voda u kojoj nema ni jednog molekula rastvorene supstance leči sifilis bolje nego 2,4 miliona jedinica penicilina, apsolutno nemamo o čemu da diskutujemo.

Učim ja tako psihijatriju, tradicionalno germansku granu medicine (još od S. Frojda pa naovamo) i upada mi u oči par nemačkih reči. Od poznatog „Gestalt“ preko „Dermatozoenwahn“, „Gedankenlautwerden“, do bizarnih poput „ Pfropfschizophrenie“ i „Sensitiver beziehungswahn“. Istini za volju, u srpskoj psihijatriji koriste se srpski opisni pojmovi umesto nemačkih imenitelja koji, iako sasvim precizni i praktični kao imena, nisu praktični za upotrebu. Pa kako bi i bili? „Pacijent Petrović ima jasne znake Gedankenlautwerden i Sensitiver beziehungswahn, što nas je navelo da posumnjamo da se radi o shizofreniji.“

I tako se, sem geštalt, u osnovama psihijatrije nije zadržalo gotovo ništa.

Za razliku od engleskog. „Terapijski seting“ i „splitting“ prvi padaju u oči. Što oni nisu ispali iz upotrebe? „Terapijsko okruženje“ i „cepanje“ su sasvim prihvatljivi prevodi.

I dolazimo do moje omiljene kokoška-jaje teme – tuđica, pozajmljenica ili uopšte stranih reči napisanih ćirilicom. Na idaru su najčešće reči na engleskom. Koristiti ih je nekada praktičnije, nekada modernije, nekada nepotrebno. Recept za kolače zvuči bolje na engleskom! Spisak za kupovinu zvuči bolje na engleskom! Uputstva za upotrebu, stranice iz dnevnika i svi pojmovi zvuče bolje na engleskom! „Under my umbrela“ zvuči bolje nego „ispod mog kišobrana“.
I šta sad da radimo?

Ima li šanse da u novinama više ne piše da se „Puma svojom novom kolekcijom kežual i stritver odeće potvrdila kao trendseter u oblasti lajfstajla“? Ima li, pitam ja vas?

Na kraju, da vam prepričam jednu scenu sa fakulteta, gde sam ja na kraju ispala pametna, a Nadređeni se zeznuo.

Stetoskop_sa_šlagom: Naš pacijent je, dakle, imao tri infarkta...
Nadređeni (prekida moje brižljivo sročeno izlganje): A, koleginice, što vi stalno kažete pacijent? Što ne kažete bolesnik? Mislim, znam da vi volite taj engleski, al’ ne kaže se hospital nego bolnica. Bolje recite bolesnik, prirodnije je.
Stetoskop_sa_šlagom: Znam, ali nekako mi je surovo da bolesnom čoveku kažem da je bolestan, kao da ga podsećam da mu nešto fali. Sem toga, tako svi kažu.
Nadređeni: Recite bolesnik ubuduće. Idemo dalje, kolega, jeste li pregledali trbuh?
Kolega X: Jesmo, ali mu je trbuh meteorističan, pa nismo sasvim sigurni u svoj nalaz.
Nadređeni: Onda zamolite pacijenta da...
Stetoskop_sa_šlagom (ozarena, malčice postiđena): Mislite bolesnika?
Svi prisutni (smeju se)

Pada zavesa.