Neretko se zahvaljujem Bogu što nismo Amerikanci iz jednog jednostavnog razloga – ovde panika mnogo teže hvata korenje. Valjda što smo svašta prošli, pa nas ništa ne potresa u tolikoj meri da se zaključavamo u kuće.

No, tamo je žestoka panika. Uplašili su se svinjskog gripa u tolikoj meri da prestaju da idu na posao, izbegavaju svinjsko meso (više o ovom idiotizmu kasnije). I Meksikanci tu imaju svoj udeo, što imaju kontroverzne podatke, što njihovi lekari plaše Amerikance kad god se pojave na vestima. Džaba sad što vlasti, Centar za kontrolu bolesti (CDC) i Svetska zdravstvena organizacija (WHO) viču da se narod ne brine, oni su se već ozbiljno zabrinuli, pokupovali zalihe za šestomesečnu izolaciju, pokupovali maske, i počeli ozbiljno da taže rešenje problema.

Na sajtu xkcd je to lepo nacrtano, o razmerama panike na društvenim sajtovima (tipa twitter-a). Lekari koji bloguju o javnom zdravlju, Effect Measure, takođe govore o ovoj „pošasti“.

Nije kuga, ni kolera

Kako podaci za sada govore (za sada, jer uvek postoji verovatnoća da nisu u pravu, kao i verovatnoća da će se virus ponašati nepredviđeno), u pitanju je grip koji nije mnogo drugačiji od „običnog“, sezonskog, zimskog gripa, bar kad je efekat na ljudski organizam u pitanju. I dok se podaci slivaju, jedno postaje jasno – ovo nije kuga, ni kolera. Ovo je grip, isti kao i svake zime, što, istini za volju, nije nimalo naivno poređenje (grip godišnje odnese između trideset i pedeset hiljada žrtava samo u Americi), sa malom razlikom: ovaj je zarazniji.

Zbog nekih virusoloških sitnica, ovaj virus se lakše prenosi sa čoveka na čoveka. Ali kada tamo stigne, ne uzrokuje pustošenje i trenutnu smrt. Uzrokuje temperaturu, kašalj, malaksalost, bolove u kostima i zglobovima. Može dovesti i do komplikacija, od kojih je najvažnija zapaljenje pluća. Prethodno zdravi ljudi koji su zaraženi virusom gripa boluju oko sedam dana i potom se oporavljaju. Hronični bolesnici, pušači i stariji ljudi, kao i sasvim mala deca, spadaju u rizične grupe, kako od razvijanja komplikacija (zapaljeje pluća), tako i od pogoršanja osnovne bolesti. Ali, on nije pandemijski grip iz 1918., od njega nećemo svi poumirati, od njega ne treba da bežimo u brda i nosimo maske sa gavranovim kljunom, od njega ćemo biti bolesni kao i svake godine kad smo bolesni.

Javnozdravstveni problem

Pa šta je problem, pitate se vi? Ako on nije toliko opasan, oko čega panika?
Pa, javnozdravstveni problem u svakoj epidemiji nastaje kada se broj obolelih od neke bolesti povećava tolikom brzinom da bolnice ne mogu da prime sve zaražene. E, tada nastaje ono čega se, zapravo, plaše CDC, WHO i ostali zvaničnici, a to je krah sistema zdravstvene zaštite, situacija u kojoj nema dovoljno kreveta/medicinskog osoblja/lekova da podmiri sve obolele. Toga se plaše i razvijeni zdravstveni sistemi, pa kako ne bi i naš. Za sada nema nagoveštaja da će se to desiti, ali nije nemoguće.

Šta nam je činiti?

Na kraju, neki saveti šta raditi u slučaju opasnosti od svinjskog gripa ili bilo koje druge pošasti.

1. Perite ruke, što češće i što duže. OBAVEZNO!!! Perite ruke kad god se setite, kad pomislite da bi možda trebalo, operite ih! Nema razloga da štedimo na sapunu i vodi. Na rukama se sakupljaju svakakve gluposti, uključujući viruse izazivače zarazne žutice, gripa i kijavice, i bakterije izazivače crevnih infekcija. Perite ruke, posebno ako dolazite u kontakt sa obolelim ljudima. I, posebno, POSEBNO, ako ste zdravstveni radnik. Čak i kada nema opasnosti od svinjskog gripa.
2. Ako kašljete i kijate, to činite u maramicu, koju ćete potom baciti. Ako se zaklanjate rukom ne stavljajte je na lice i ne rukujte se sa ljudima pre nego što operete ili dezinfikujete ruke.
3. Kupite neki rastvor za dezinfekciju ruku i prskajte ga što češće.
4. Zadržite pristojnu udaljenost kada razgovarate sa ljudima. Nemojte da im pljujete u lice, i obrnuto.
5. Ako ste se upravo vratili iz Meksika, pratite svoje zdravstveno stanje. Pametan potez je i nošenje maske. Ako se pojave smetnje pri disanju, temperatura ili drugi znaci gripa, javite se lekaru. Perite ruke što češće, smanjite kontakte sa drugim ljudima na najmanju moguću meru

Eto, to su koplikovane mere prevencije svinjskog gripa. Kao što se da zaključiti, one nisu ništa drugačije od onoga što bi trebalo da radimo svakodnevno, ali ne radimo.

Šta nam je NE činiti?

Evo i saveta šta ne raditi u slučaju opasnosti od svinjskog gripa

1. Ne paničiti.
2. Ne trčati kod lekara zato što imate kijavicu bez ijedne druge tegobe, ali...
3. Ne izbegavati lekarsku pomoć, ukoliko je neophodna. Temperatura preko 38 stepeni, malaksalost, glavobolja, kašalj, bolovi u grlu i bolovi u kostima i zglobovima govore u prilog gripu.
4. Ne zaključavati se u kuću.
5. Ne prestajati da kupujete svinjsko meso, zaboga, svinjski grip se ne prenosi mesom! Prenosi se kontaktom sa bolesnim svinjama i sa bolesnim ljudima.
6. Ne pisati članke po novinama ako nemate pojma šta znače pojmovi „virus“, „grip“, „antibiotik“, „epidemija“, „Torlak“, „vakcina“, „pneumonija“.
7. ne zvati mene da mi kažete kako je sve to teorija zavere da se pobije pola čovečanstva.
8. Ne pokušavati da sami sebi prepišete terapiju. Ne uzimati „tamiflu“ niti bilo koji antivirusni lek, ako vam to nije rekao lekar. Ostavite to za kasnije, ako tog „kasnije“ uopšte i bude.
9. Ne pokušavati da izlečite kijavicu homeopatijom, akupunkturom, čajevima, vitafonom, detoksikacionim tehnikama, kineskom „medicinom“, „kvantnom medicinom“, izlivanjem strave, tarotom ili vlaškom magijom, i naročito ne dolaziti posle toga da mi kažete kako su tretmani uspeli jer se niste zarazili svinjskim gripom.

Pozivam vas da dodate ili oduzmete nešto, po želji.

Ovim postom osnivam novu tradiciju. Jednom u dve nedelje, otvaram lov na ucenjene glave, prema sasvim subjektivnim kriterijumima. Ne isključujem, naravno, mogućnost da sam u pravu. I čikam vas da mi se ne pridružite!

Ako nećete da lovite, onda jatakujte :)

Ovonedeljna lovina je Radoš Bajić, zbog agrocentričnog sistema sveta*, zbog silovanja i ono malo srpske gramatike, zbog zločina protiv intelektualne manjine i zbog toga što se to plaća iz državnog budžeta. Dole SGABSČ**, dole agrocentrizam!

* nemam ništa protiv sela, ali imam štošta protiv agrocentrizma. apsolutno nema potrebe da se tolika pažnja poklanja "običajima na selu". šta je sa "običajima u gradu"? ali, i to kad krenu da snimaju, snimaju serije o mafiji, narkomanima, lezilebovićima i od svega su ti lezilebovići najbenigniji. al to pljujem drugi put, sad mi smeta SGABSČ.

** selo gori, a baba se češlja.

U prethodnom tekstu o trčanju se nalaze dve, očekivane, logične, ideje kako da trčanje bude zabavnije. U ovom tekstu su tri malo neobične, ali efikasne.

3.    Trčite uveče kroz grad

Dolazi leto i visoke temperature. Zašto ne biste jednom leti trčali kroz grad, umesto šetnje? Obucite novu trenerku ili sportsku suknjicu i krenite u trčanje uveče, kroz glavne ulice, pored kafića u koje biste svratili, kroz šetališta i kroz ljude. Zanemarite činjenicu da je to čudno i neobično i pretvarajte se da ste poreklom iz nekog grada u kome je to uobičajeno. Obilićev venac izgleda mnogo drugačije kad ga gledate iz patika! Ovo, naravno, nije tako jednostavno u malim gradovima gde vas svi poznaju i gde ne smete da rizikujete da vas gledaju ispod oka. U velikim gradovima (ili kada ste u manjem gradu u poseti), sve je mnogo lakše.

4.    Trčite nedeljom ujutru kroz grad

Nepisano je pravilo da nedeljom ujutru nema nikoga u gradu. Vazduh je dovoljno svež i čist, a vi ćete se iznenaditi koliko drugačije grad izgleda kroz jutarnju izmaglicu (a da da ne žurite na fakultet/posao). Moj omiljeni deo nedelje ujutru je put od Glavne pošte do SRC 25. maj, pored Skupštine, Trga Republike, Strahinjića Bana. Još uvek svi spavaju, saobraćaj je tih, a ulice su predivne i puste. Budni smo samo grad i ja.

5.    Trčite u sva četiri godišnja doba, u svim klimatskim uslovima

Neverovatno je, ali je istinito – trčanje će učiniti da ne osećate kišu. Budite iskreni, kada ste poslednji put dozvolili sebi da pokisnete i da ne marite za to? A kada ste poslednji put uhvatili dugu? Kada ste poslednji put bili napolju dok duva jak vetar? A kada je maglovito i vlažno? Kada pada sneg? Obucite se u skladu sa vremenskim prilikama i, sve dok one nisu baš ekstremne (veliki minus, poledica, pljusak, jak vetar), bezbedni ste! Iskusićete prirodu onako kako inače ne biste.

Biti na granici genijalnosti je gore nego biti glup. To mu dođe skoro kao „fali ti jedan poen za desetku“.

Imala sam genijanu ideju za uređajčić za čitanje knjiga. Bio bi veličine one manje knjige, otvorene (mislim da se to zove B4 format papira, ali nisam sigurna), imao bi veliki tačskrin, olovčicu i USB port.

U USB bi se uštekala fleš memorija, u kojoj bi bile knjige u .pdf ili tako nekom formatu. Tač skrinom bi se okretale strane, pokretom sličnim okretanju listova pravih knjiga.

Uređajčić bi imao program koji omogućava pretragu svih fajlova na flešu po ključnim rečima. Recimo da mi treba sve što u mojim knjigama piše o dopaminu, i onda se otvore odgovarajući članci fiziologije, biohemije, farmakologije, patofiziologije i psihijatrije.

I nekako bi moglo da se podvlači. Da, znam da je u pitanju .pdf, ali recimo da se nekako omogući trajno ali reverzibilno podvlačenje. Recimo da žvrkotine budu zapamćene u nekom (meni nepoznatom) formatu fajla koji ima toliko strana koliko i sam .pdf fajl, i da taj fajl može da se uključi istovremeno sa PDF knjigom i da se prikazuje baš kao providna folija preko .pdf knjige.

I tako ja, operisana od tih nekih tehno-stvari odem kod Njega i pohvalim mu se kako imam genijalnu ideju.

On uključi Gugl, ukuca „e-book gadget“ i nađe sto sedamnaest različitih prototipa ove moje ideje, od kojih neke datiraju iz 2006.

Opet se pokazalo da bi tebalo da čitam Svet Kompjutera ili makar neke tehno-vesti. Nema smisla da mi se i sledeći put desi da sam već isplanirala da kupim jahtu od para koje me čekaju prodajom ideje i onda shvatim da sam zakasnila, bar jedno tri godine.

Ali, nema veze. Pratite i dalje ovaj blog, možda mi opet sine neka genijalna ideja, pored svih hiljadu sedamsto sedamnaest ideja za reklame koje već imam. A i one su sve tek granično genijalne.

Ako me nešto nervira, to je kada se u tekstu pojavljuje sedamnaest različitih fontova, tri veličine slova, i bulleted i numbered liste i istovremeno bold i italik.

Majke mi se trudim da svi moji tekstovi budu na oko isti. I majke mi se trudim da izgleda kao da znam šta radim.

Ali ZAŠTO, O ZAŠTO poslednji tekst koji sam postavila ("2 očigledna načina da trčanje učinite znaimljivi(ji)m") ima šest različitih fontova i dve veličine? Ok, preterujem, ima jedan font i tri veličine, ali to svejedno ne čini moju frustraciju manjom.

Brižljivo sam sve stavila na "ariel" i "small" i on (to mojblog.rs) mi je pokazao da nema nikakve razlike između slova različitih pasusa.Da li je problem možda potekao iz mog vernog Worda? Intenzivno radim na rasvetljavanju problema. Nadam se da ću ga uskoro i rešiti.

Stoga vas molim, dobri ljudi, da mi oprostite. Znam da vas bole oči i da ste u opasnosti da pregrejete neuronska kola dok krčite svoj put kroz šumu nečitljivog teksta, ali, molim vas da se strpite dok ne pronađem uzrok ove nepravde.

Probajte da ne sudite o mojoj inteligenciji na osnovu izgleda mojih postova. Nisam nepismena, majke mi.

edit: problem je u međuigri mog ljubljenog Worda i mogbloga.rs. Trudiću se da se ne ponovi!

Kako se gomilaju kilometri i iskustvo, gomila se i uživanje u trčanju.  U onome što bi, prema Guglu moglo da se zove course-à-pied-pour-la-course-à-pied-izam (kao larpurlartizam, samo u patikama), trčanje je samo sebi cilj i namena. U početku, ipak, to nije tako. Trčanje je repetitivno i naporno, podrazumeva udaranje jednim pa drugim stopalom o tlo nebrojeno puta. Evo mojih saveta kako da prvih par meseci brže prođe, a svakako dopišite svoje predloge u odeljku „komentari“

1.   Trčite uz muziku

Ima ljudi koje muzika u toku treninga dekoncentriše i opterećuje više nego što ih zabavlja. Ali upravo muzika je bila razlog što sam uopšte izašla na asfalt u patikama. Bio je kasni februar i na mom sveže-kupljenom mp3ju naišla je pesma „Sinnerman“ u izvođenju Nine Simoun i jednostavno sam osetila želju da pojurim. Tada nisam izdržala svih 10 minuta pesme, doduše, ali činjenica je da je Sinnerman iz pesme trčao sa mnom. Onda je sa mnom trčala i Lola, sa saundtreka „Trči, Lola, trči.“ Sa mnom su trčali i ljuti metalci, i pop princeze i stari džezeri, i nove MTV nade i hitovi sedamdesetih. Trčeći sam preslušala nekoliko sjajnih albuma, popamtila reči tone pesama i stekla nove omiljene bendove. I odjednom – istrčim ceo Sinnerman. I ceo The best of Nina Simone. Što, priznaćete, nije mala stvar.

2.   Trčite kroz nepoznato 

Jedna od mnogih lepota trčanja je što nije vezano za teren, opremu, ekipu niti iznajmljeni termin. Trčanje nije samo atletska staza, krug oko parka, niti stadion pa puta beskonačno. Sami, sa svojim patikama i muzikom, birate gde ćete tog dana trenirati. Izaberite, zato, ulice kojima nikada niste prošli, kvartove koje ne poznajete. Znajte da će vas na putu presretati semafori, ćorsokaci, nadvožnjaci i sve nepredviđene stvari koje mogu jednog trkača da nateraju da se zaustavi. Ali, vi trčite da biste istražili - ulice, zgrade, kuće i parkove. Zapamtite imena parkova, adrese restorana, imena klubova, raspored bioskopskih predstava, datume izložbi. Moj izabrani deo grada je bio Dorćol i nekoliko meseci sam bila fascinirana svojim „pronalascima“ – fantastična pekara ovde, tajna vrata onde, muzej Vuka i Dositeja, naselje na potezu SRC 25.maj – Toplana.

Kako se vi zabavljate dok trčite?

A ako ne trčite, čime planirate dase zabavljate jednom kad počnete da trčite?

1 kesica LaFesta crne tople čokolade (ima u Maksiju)

1 kašičica Nes kafe

Šoljica tople vode

Dve šoljice toplog mleka

Umesto Nes kafe sa vodom, možete staviti i šoljicu espresso kafe.

Sve pomešati.

Et voila! Velika šolja (za mleko) puna domaće, kremaste, samo vaše vrlo čokoladne moke!

Ima ih nekoliko.
Najiritantnija je, naravno, špica za seriju Sve će biti dobro, jednu, za naše prilike skupu i na oko lepu, sapunicu sa groznom glumom i zapletom "iz kesice".
Što? Pre svega zbog čiste besmislenosti i tog toga što se jednom previše plaćenom pesniku, zbog godina i iskustva, ako ni zbog čega više, sve dopušta.
Zbog velikih reči koje tako pametno zvuče a ništa ne znače (mislim da se to u pop-psihijatriji zove "verbalna dijareja" iliti "diarrhea of the mouth").
Zbog toga što je neko tu pesmu, na kraju, kupio, i što ona ima svoju publiku.
i što se ispod nje potpisao doajen, bard, legeda, ili kako se već kaže "onaj čijih je 15 minuta slave prošlo pre tačno trideset godina"

Ili kako se ono kaže "prema svecu i tropar"
Mislim da je to u ovom slučaju više nego tačno.

Evo i teksta i moje interpretacije u zagradi

"Imao sam prijatelja
U svemu prvaka
Hoćete li svijetla,
Hoćete li mraka"

ŠTA? Šta hoćete li svetla, hoćete li mraka? Šta znači "imao sam prijatelja... hoćete li svetla?"

"Nismo bili čopor
Nismo bili rulja
Prijatelj moj hulja
Ja također hulja"

Opet ne kapiram. "Nismo bili čopor, nismo bili rulja" = bili smo fino vaspitana mlada gospoda. Što znači da nisu bili hulje. Da ne pominjem čuveno pravilo koje ćemo nazvati Pravilo Prostog Rimovanja, a to je "svaka reč se najbolje rimuje sama sa sobom i sa jedinicom", primer "luckasta si ti, takav sam i ja, zato sam te, dušo, zavoleo - pa ko drugi nego - ja!"

"Sve je bilo ništa
Svi su bili stoka
Bauljasmo kobno
Od štoka do štoka"

Što bi reko jedan sa jednog bloga, parafraziram, "ovo je toliko glupo da izaziva talas za talasom neuronalne apoptoze. Jes' da to ne postoji, ali mi je lepo da tako kažem" I prilično je tačno, od ove strofe, od njene čiste besmislenosti moje nervne ćelije cvile i grče se i mole za milost.
"Bauljasjmo kobno" znači tačno - šta? Kako se to kobno baulja?
"od štoka do štoka" - molim? šta od štoka do štoka? od vrata do vrata? bauljali smo od vrata do vrata? ili od jednok alkoholnog pića "stock" do drugog?
i kakve veze "svi su bili stoka" ima sa tim što su oni bauljali, a da pritom nisu ni jednog trenutka bili čopor niti rulja?

"Zavodila nas je
Ista s petog kata
Razorena ponoć
Trošna noćna vrata"

ŠTA??? razorena ponoć? kakva razorena ponoć i cica sa petog sprata?
trošna noćna jebena vrata? noćna vrata? kuc, kuc, lobanjo Arsena Dedića, ima li koga?

"Imao sam prijatelja
Lažnog prvoborca
Sad sam bez stražara,
Opkopa, i dvorca"

Samo ću da pitam šta znači lažni prvoborac? Nije mi jasno.

"A volio sam njega
Koliko se može
Sve što nam se zbiva
Pitanje je kože"

Ovo "pitanje je kože" me je tako pogodilo u pravom trenutku - spremala sam dermu kad sam prvi put čula ovu pesmu. Nakon toga sam svako veče sanjala da imam neku kožnu bolest. prvo papulozne sifilide, pa gljive. Mislim, lepo je reko čovek, sve što nam se zbiva, pitanje je kože.
Neću da zalazim u dublje slojeve ove strofe, gde je, kako shvatam, svaki događaj u našem životu vrlo ozbiljan, da je pitanje života i smrti. glupost.

"Kažu da je dobro
Kažu da je gore
Svjedoče o njemu
Lažno i najgore

Kažu da je loše
Kažu da je dolje
Gdje je slavna klatež
Puno bolje volje"

Klatež je, prema hrvatsko-engleskom wiktionary-ju, pojam za lutalice i besposličare. Slavna klatež?
Puno bolje volje?
Bolje volje u odnosu na šta?

I, znate šta, možda sam glupa.
Al' ova pseudointelektualna pesma mi žestoko ide na jaja!

Odavno već na netu stoji sajt lepog imena "САЈТ СТУДЕНАТА МЕДИЦИНЕ МЕДИЦИНСКОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ".
Nisam sigurna da li ste bili tamo, adresa je www.medicinari.co.yu
Imam par pitanja pre nego što se bacim na kritiku gorenavedenog
1. Koji su to studenti medicine medicinskog fakulteta u beogradu čije je ovaj sajt duhvno čedo?
2. Da li je neko sa Fakulteta obavešten da se grb i žig koriste na mestima koja nisu u vezi sa fakultetom?
3. Da li je neko poslao Vojislavu P. Radoji, administratoru, mail sa ovim pitanjima (i pritom dobio odgovor, pošto ja nisam)?

Užasava me fundamentalizam i šovinizam. Užasavaju me sve vrste talibana, pa i pravoslavni talibani. Užasava me kad neko najužu grupaciju kojoj pripadam (studenti Medicinskog fakulteta u Beogradu) predstavlja kao netolerantne, kao prosto - fašiste.
Ja se nadam da čoveka koji je autor ovih tekstova ("Најновије вести о хомосексуализму - Да ли је хомосексуалност болест? (реторско питање :)", "Абортус и његове тајне", "Кондом - Да или не ?" ) niko ne uzima za ozbiljno. Ali logo fakulteta, kao i to što je ovaj sajt treći na google-ovoj listi kada se traži "medicinski fakultet beograd", govore da možda nije tako. Neko neiskusan će se zalepiti za ovo, garantujem!

-          Kikiriki, pečen, neslan ima 0% holesterola.

-          Šampon uklanja do 100% peruti.

-          Mekdonaldsove pljeskavice (?) imaju 100% goveđeg mesa.

Valjda ima nečega naročito ubedljivog u procentima kada ih ljudi toliko koriste.

Prva rečenica je tačna ali svako ko je negde čuo za holesterol slobodno može da dopiše „Ma šta mi napriča!“ Zašto? Holesterol je životinjskog porekla (sitničarenje: neke biljke imaju druge sterole u ćelijskim membranama, ali je njihova količina toliko mala da je zanemarljiva ili one ne mogu biti pojedene i apsorbovane).

Druga rečenica je tačna, ali je nepoštena. Ništa ne može ukloniti PREKO 100% peruti. Tri posto i sedamnaest posto i šezdeset posto su svi DO sto posto.

Treća rečenica je sasvim sigurno netačna. Pljeskavice ne sadrže sto posto goveđeg mesa. Ako ništa, sadrže so, a vrlo verovatno sadrže i začine, pojačivače arome i/ili konzervanse. Ako su zaokružili na sto posto, slagali su.

Procenti nisu relativni, procenti su apsolutno merilo odnosa neke dve stvari. Mislim da bi neko mogao to da im objasni.

Dodajte slobodno svoje omiljene „procentne“ tvrdnje. Garantujem da ih ima na stotine.

Kupila sam Schauma Q10 šampon. Bio je na sniženju, i mislila sam da je to baš super.

Na njemu piše „za tanku kosu kojoj je potrebna nega“. Odlično, to sam ja! Mojoj tankoj kosi je potrebna nega! I tako sam kupila taj šampon, platila, izašla iz prodavnice, srećna što će moja kosa dobiti Q10 negu koju zaslužuje.

I onda pauza. A šta će mojoj kosi Q10? I, šta smo ono beše učili iz biohemije o koenzimu Q10 (u daljem tekstu CoQ10)?

Prema svemu što sam do sada pročitala, videla i istražila o CoQ10, on mojoj kosi ne treba ama baš ništa.

Ali počnimo ispočetka.

Šta je koenzim Q10?

Prema tetka-Wiki, CoQ10 je supstanca koja je rastvorljiva u mastima, nalazi se u svim našim ćelijama, pomaže metabolizmu ćelije tako što „hvata“ slobodne radikale - toksični otpad velikog broja hemijskih reakcija. Klasa molekula koje hvataju taj otpad, naziva se antioksidansima. Takvi su vitamin E, vitamin C, glutation, vitamin A i lipoinska kiselina.  Ćelije koje „rade“ po ceo dan, kao što su ćelije jetre i srca, kaže tetka-Wiki, imaju najviše CoQ10.

Pa, dobro, šta je tu loše? Pošto je CoQ10 antioksidant, on ne može štetiti mojoj kosi! On može samo da joj pomogne da se izbori sa štetnim proizvodima svog metabolizma. Ali dlake su, celom dužinom sem korena mrtvo tkivo, one ništa ne rade! Dakle, CoQ10 ne pomaže direktno mojim dlakama, bar ne onih vidljivih 20cm mojih dlaka. Bedak, baš sam se ponadala.

Onda mora da pomaže korenu moje kose! Da vidimo. Pošto je kožda dosta metabolički aktivna: mora brzo da se obnavlja, brani od sunca i stvara dlake, lojne i znojne žlezde i nokte, i pošto je „na udaru“ svih faktora spoljašnje sredine koji mogu da joj naškode, potrebna je sva rezerva zaštitnih supstanci da bi bila lepa i funkcionalna. I to je u redu (na stranu to što moja koža glave nije izložena suncu ni trenju, što je u velikoj meri zaštićena kosom!)

I sada razmišljam – ako svaka moja ćelija ima CoQ10, vitamine, glutation, ona, dakle ima svoje antioksidanse. Ishranom, jedući raznovrsnu svežu hranu, ja svome telu obezbeđujem sve vitamine i druge supstance u tragu koji su mu neophodni, uključujući i antioksidanse koji se, redeći ono što treba da rade, potroše. Zaštitom kože od sunca, mehaničkog stresa i isušivanja, smanjujem posao koji ona mora da odradi. Zašto mi je potreban dodatni CoQ10 ili bilo koji drugi antioksidans, kada moja koža iovako sasvim fino izgleda i radi?

Onda me ubeđuju – tvoja koža je mlada, ona ima dovoljno rezervi svojih antioksidanasa, mi, starije žene, nemamo dovoljno svojih antioksidanasa, pa moramo da ih dodajemo.

Postavljaju se dva pitanja:

• da li je dokazano da CoQ10 u kremi „usporava starenje“ i „poboljšava izgled kože“ i, još važnije,
• da li postoji podatak o tome koliko ovog molekula iz kreme zapravo prođe kroz ćelijsku membranu i uđe u naše ćelije?

Odgovor na oba pitanja je, kako sam do sad uspela da pročačkam – ne.

Ne kažem da sam u pravu i volela bih da me ispravite ako grešim (na kraju, ne bih ništa više volela nego da sam upravo kupila eliksir mladosti i lepote!) samo kažem da bismo svi mogli malo da pronjuškamo, čisto da vidimo šta nam nude i šta nam obećavaju.

A šta ako je sve tp reklama?

Sve moguće medicinske koristi na stranu, ipak mi se najviše čini da je u pitanju marketing. Svi smo čuli za CoQ10, negde smo čuli da pomaže koži i ako naše drugarice počinju da koriste kreme sa Q10, i mi ćemo! Gotovo sasvim sigurno ne škodi, ali postoji realna mogućnost da i ne koristi ničemu. Svejedno, ne možemo da rizikujemo da nam se pojave bore, pa ćemo ipak platiti koliko košta za, ako ništa, onda makar nadu da CoQ10 radi.

A za šampon sa CoQ10 nemam dodatne komentare, imam samo još dodatnih pitanja – koliko CoQ10 zapravo ima u tom štamponu, kako on prodire u kožu kada je u kontaktu sa njom između dva i deset minuta (u poređenju sa kremom koja je u kontaktu sa kožom najmnje sat vremena), u kojoj meri on poboljšava izgled moje kose i zdravlje korena glave... hiljadu pitanja, a ja nemam odgovor.

Šlag na tortu je  – „za tanku kosu kojoj je potrebna nega“

Svakoj kosi je potrebna nega! Zato koristimo šampone, regeneratore i pakovanja! Zato peremo kosu posle plivanja u bazenu ili morskoj vodi! Zato štitimo kosu od sunca, zato se trudimo da je što manje peglamo, feniramo i farbamo, zato je redovno šišamo!

Moj zaključak je da će svaka žena, ma koliko zadovoljna bila izgledom svoje kose, želeti da ona izgleda bolje i negovanije i biće ubeđena da joj treba još nege i još preparata za kosu. To je valjda ono što je Šauma htela, zar ne?

 Mesto Koenzima Q10 u ostalim granama medicine

CoQ10 još uvek traži svoje mesto u savremenoj medicini, ili van nje. Razlozi za njegovo uključivanje u terapijska razmatranja mnogih bolesti, uključujući Parkinsonovu bolest, kardiovaskularne bolesti i dijabetes, nedovoljno su ubedljivi i retki. Sve dok se na nivou medicinske zajednice ne donese jednoglasan zaključak o njegovoj korisnosti, njegov značaj je nejasan. Što će reći, ta oblast primene CoQ10 nije bila predmet ovog posta.

Lagani skrol mišem niz ovu stranicu vratiće vas na početak moje polumaratonske avanture. U prvom delu smo krenuli, sunčali se, jurili niz Onu-Ulicu-Kojom-Idu-Trolejbusi-Od-Slavije-Ka-Krstu, pa niz Nemanjinu, u drugom delu smo već bili na Novom Beogradu i ponosno trčali u pravcu Sava Centra.

A sada idemo u susret maratoncima, i u susret cilju.

Pridružili su nam se i maratonci, i zajedno smo prošli pored Sava Centra. Ja sam nastavila u svom trči-hodaj stilu u osećala se prilično slabo. Čini mi se da mi je to bio najgori deo trke, kada trka zaista postaje ozbiljna za nas, početnike, ali ja pritom i dalje ne znam koliko je ostalo, niti kada će se sve završiti.

Žeđ je opet počela da me muči, samo desetak minuta pošto sam popela poslednji gutljaj vode. Na sreću, kod Dejtonke je stajao neki čikica na trotoaru i pružao flašice sa vodom u pravcu trkača. On očigledno nije bio u organizaciji maratona, već je, verovatno, hteo da doprinese trci i pomogne nam da završimo. Ne umem da vam objasnim količinu moje sreće kada sam popila par gutljaja i polila svoju pregorelu glavu.

Ako neko poznaje gospodina sa Dejtonke, neka mu prenese moju beskonačnu zahvalnost i neka mu kaže da je zaslužan za to što sam tu trku završila na nogama.

Onda Brankov most. I odatle je sve lakše, sve je poznato. Umor je prisutan, i svi se odmaramo po senkama zgrada uz Brankovu ulicu, stajemo malo da se nadišemo i nastavljamo dalje. Počinje međusobno bodrenje, „možeš ti to!“ „ajde još malo!“ „stižemo, tu smo, još samo kilometar!“ Ja sam pokupila foru iz filmova i vikala sama sebi „izdrži!“ i „tu smo, još malo!“ na smenu, ali tako da su me svi čuli.

Onda pakao uz Kneza Miloša. To je deset metara uspona koji posle 20km dođe kao giljotina. To je mesto sa koga gotovo može da se namiriše cilj, odatle je potrebno samo još par kalorija i stigli smo! Mislim da zato niko nije stao da odmori tu, već smo sa, čini mi se, povećanom snagom, jurnuli uz brdo.

I konačno – ciljna ravnina. Prizor koji sam sanjala, približavanje Terazijama od bivše Skupštine Srbije. Obećala sam sebi da će to biti trenutak apsolutnog kiča i pustila sebi Vangelisa, muziku iz filma „Chariots of fire“. Znam da je to treš, i znam da se od takvih scena prave televizijski filmovi, ali meni su se, dok sam ubrzavala prema ciju, sve kockice najednom sklopile.

Približavam se ljudima na cilju, oni oduševljeno tapšu i kliču, i ja dajem gas i vičem iz sveg glasa (kada razmislim, ne znam zašto sam vikala, niti šta, pretpostavljam da je sam vikala „jeee!“). Smešno je to što sam bila ubeđena da su tapšali meni a zapravo su tapšali maratonskom pobedniku, Kenijcu, koji je tu negde kao i ja prolazio kroz cilj! Nema veze, ja sam pokupila deo tog navijanja, i ja sam, valjda, zaslužila neko tapšanje!

Na kraju, prolazim kroz kapiju i počinjem da se smejem i da plačem istovremeno. Završila sam, čoveče, završila sam ono što nisam mislila da mogu, što niko iz mog okruženja nije mislio da mogu!

Završila sam ono o čemu maštam već godinu dana, za šta sam se gotovo isto toliko dugo psihički i fizički pripremala, i završila sam sa vremenom koje je bilo bolje od mojih najluđih maštanja, 2:13:42, celih 16 minuta bolje od mog najidealnijeg rezultata!

Posle kafe u Greenet-u, rastezanja i zvanja svih zainteresovanih za moj rezultat, osećala sam se spremno da odem kući i uskočim u kadu. Ono što me je zabezeknulo je to što nisam bila umorna koliko sam znala da budem posle nekih treninga. Pretpostavljam da to znači da sam mogla malo više da se potrudim. No, važno je da sam uočila svoje slabe tačke i problematična mesta trke, pa ću sledeće godine biti bolja.

-------------------

I još par gratis utisaka:

-          Najstariji učesnik polumaratona je 1927. godište. Onaj ko se nije zapitao šta mi, mladi, zdravi i pravi, radimo sa svojim životom, i gde su naše trideset godina mlađe bake i deke, neka se sada zapita.

-          Najmlađi učesnik polumaratona ima samo par nedelja i bio je aktivan posmatrač trke – bio je u kolicima. Gurali su ga na smenu mama i tata i bili su mnoooogo slatki! Ali oni nisu bili jedini, i mishi, sa trcanje.info i njegova ćerkica su bili šampioni trke, sa modifikovanim sportskim kolicima. Onaj ko se nije zapitao što nas mrzi da šetamo svoje mlađe ukućane, neka se zapita.

-          Jedan dečko je nosio majicu „Ćale, ovo je za tebe!!!“ Ako vas to nije zapitalo, neka vas sada zapita.

U prvom delu izveštaja pročitali ste kako nam je bilo prvih 5km polumaratonske trke. Ostavili ste me na prvoj pauzi za vodu, kod hotela Beograd (grešim? ispravite me!). Sad se zajedno krećemo ka Brankovom mostu.

Prošli smo ispod Balkanske, pa u Gavrila Principa (grešim?) i uspeli se na Brankov most.

Posle kraće psihofizičke provere, odlučila sam da ne stajem i ne šetam se, jer su svi ostali ljudi izgledali tako odmorno, i bilo mi je žao da budem najgora. A, zapravo, nisam ni bila toliko umorna, što i dalje ne prestaje da me čudi. Verovatno mi adrenalin nije dozvolio da budem umorna, verovatno sam bila previše uzbuđena, verovatno mi je bilo veoma stalo da zavišim trku za manje od 3h (oko 2:40 realno, a oko 2:30 idealno). Sve u svemu, uradila sam ono što ni na jednom treningu nisam uradila – prevarila sam svoju podsvest i odložila nagradu (šetnju) za neodređeni trenutak kasnije.

Prolazimo pored PC Ušće i ulazimo u sivu novobeogradsku oblast, gde mi se sve ulice mešaju i stapaju u jednu, i gde potpuno gubim kompas. Čak i deset minut a po završetku trke, ja nisam mogla da se prisetim većine trase kroz NBG, ostale su mi samo tu i tamo po koja sličica, po koji osećaj umora ili žeđi, i ništa od krajolika.

Na drugom štandu sa vodom, iza Ušća, stajem da popijem vodu u stilu „E, vala, neću opet da se zagrcnem!“ i nastavljam da trčim, bez pešačenja.

I dalje ne znam kuda smo išli. Na odvajanju polumaratonaca od maratonaca pitala sam jednog dečaka koliko je sati i trčkarala koji kilometar sa njim. Ispostavilo se da sam prešla nekih 10ak kilometara za sat vremena, i oduševila se svojim tempom i, ako je sudeći po reakciji mog kolege trkača, oduševila i njega, jer nije verovao da ću da idem tim tempom. I onda se dogodilo ono što nije trebalo da se dogodi – rekao mi je da je moj tempo sjajan i da ću, ako tako nastavim, da stignem za dva sata.

Jeste gledali onaj klip na jutjubu, iz valjda nekog filma o igračima američkog fudbala, kad trener tera igrača da pređe neku prilično veliku razdaljinu, ali mu kaže da veže oči. Zašto? Da ne bi video dokle je došao, i da do samog cilja nastavi da daje sve od sebe. Tako je negde i bilo sa mnom.

Kad sam shvatila da ću tim tempom da probijem sve moguće ciljeve koje sam sebi postavila – usporila sam. Ne baš odmah, ali za koji minut. Mislim da je tome doprinela i činjenica da prosto nisam znala šta da očekujem. Do tad nisam pravila ni jednu šetačku pauzu dužu od par sekundi, nisam imala flašicu sa vodom pri ruci, što znači da zavisim od štandova sa vodom, ne znam koliko je još ostalo i kuda sve treba da prođemo i, što je najvažnije, sunce udara direktno u glavu, a na NBGu nigde hlada.

Ako dečak sa kojim sam trčala tih par kilometara pročita ovaj blog, očekujem da će nam reći da li je uspeo da pregazi 2h!

I tako sam usporila i od tog trenutka nadalje, bila sam sve sporija i sporija. Prosečno sam na svaka tri minut trčanja pešačila pola minuta. Negde pre petnaestog kilometra, kod Novog Merkatora, bila sam toliko žedna da mi je došlo da kolege trkače molim za gutljaj vode. Teme mi se usijalo, bojala sam se da će mi od toplote biti strašno loše i od tog straha sam se paralisala. Došla sam nekako do tezge sa vodom na petnaestom kilometru i nastavila da pešačim. Polila sam se, otpila malo i opet se pokrenula. Čekala sam da ona bonžita što sam je pojela dvadesetak minuta ranije počne da radi, i nadala se da ću biti dobro.

Pridružite mi se sutra u poslednjoj trećini borbe za kilometre, u kojoj me opet mori žeđ, umor i na kraju besomučno tuče adrenalin!

U subotu sam istrčala svoj prvi polumaraton. Ako se ne računa jedan kros u srednjoj, Beogradski maraton je prvi sportski događaj u kojem sam učestvovala.

I bilo je fantastično!

Start kod Crkve sv. Marka u 10 ujutru, sa suncem u lice i vetrom u leđa. Kenijac, pobendik maratona, imao je primedbu da je sve moglo ranije da počne, i čini mi se da je bio u pravu, oko 11 je na Novom Beogradu bilo toliko vruće da smo se svi kolektivno kuvali, mahnito se polivali vodom i proklinjali svoju glupost što nismo poneli kačkete, bar mi koji nismo poneli.

No, start je bio divan. Osećaj koji ću verovatno nositi sa sobom do daljnjeg je start same trke, kada su pustili onu sirenu ili trubicu ili šta već, i kada su svi počeli da navijaju i viču. Kao na početku nekog super kncerta, kada bend izlazi na binu, a ti ne znaš šta ćeš sa sobom od radosti ili uzbuđenja ili čega već i vrištiš iz sveg glasa. Samo, na maratonu si taj bend – ti. I tako, naoružana dvema bonžitama (roze i ljubičasta – ne zna se koja je gori fuj od koje! Ne znam šta mi je bilo pa nisam strpala plavu i zelenu u džep, ove su odvratne!), jednom do pola popijenom flašicom akva-vive (koju sam cirkala do početka trke i uzrokovala hitnu predstartnu posetu wc-u) i gomilom muzike na svom mp3-ju, krenula sam u avanturu.

Razmišljala sam se ozbiljno da li da nosim slušalice i slušam muziku ili da se pre koncentrišem na ostale trkače i uopšte atmosferu trke, ali sam zaključila da ipak ostanem uz muziku, pa ću je lako isključiti ako mi se ne bude više slušala. Kad sam od celodnevnog sedenja za kompom do polumaratona došla uz muziku, i taj polumaraton ću istrčati uz muziku. Tako sam ostavila mp3 u džepu i slušalice u ušima. Imala sam malo tehničkih problema sa njima na početku trke, ali ništa važno, izdržale su do kraja.

Bila sam negde u drugoj polovini kolone od hiljadu i kusur ljudi. Gomila ljudi me je već tada prestigla, ali rešila sam da se ne forsiram, već da čuvam snagu za poslednju i najgoru trećinu trke. Iskreno, jedva sam se obuzdavala da ne jurnem, ali sam ipak odlučila da se držim treninga i da ne eksperimentišem mnogo.

Prvi uspon je bio kod skretanja u pravcu Krsta. Ljudi su tad pravili prve pauze i naterali me da razmišljam o svojoj prvoj šetačkoj pauzi, jer, lakomislena kakva jesam, nisam razmišljala o tome pre trke. Brzo sam preletela kilometre u glavi i rešila da bi neki Brankov most bio idealno mesto za prošetati prvu partiju, pretpostavljala sam da mi neće biti potrebno više od minut pešačenja da se malo odmorim.

I tako smo stigli na Slaviju i ušli u raskrsnicu na kojoj se odvajaju Trka zadovoljstva, koja ide Ulicom kralja Milana i (polu)maraton, koji idu Nemanjinom. Odvajanje Trke zadovoljstva nije bilo jasno označeno, pa nam se u Nemanjinoj pridružilo nekoliko dečaka sa Trke zadovoljstva. Jednog dečaka sam pojurila da ga pitam da li zna da je pogrešio. Tako mi ga je bilo žao kada sam videla razočaranje kada je shvatio da je izgubio dragocene minute od svog rezultata.

Svejedno, nastavili smo niz Nemanjinu i skrenuli u patrljak Sarajevske, gde nas je čekala prva stanica sa vodom. Mi, na začelju kolone, zatekli smo poplavu i more plastičnih čaša. Pretpostavljam da sam tad negde shvatila koliko stotina ljudi je ispred mene. Svejedno, uzela sam čašu, ispila malo, uspela da se zagrcnem i počnem da se gušim, i hrabro nastavila dalje. To je, pretpostavljam, bilo negde 20ak minuta do pola sata po početku trke (nisam imala sat - znala sam da mi treba sat ali nisam htela da se opterećujem vremenom. Greška, naravno, jer bi mi pojam o vremenu bio dodatna stimulacija da nastavim kad ne mogu ili ubrzam kad treba). Tada je već počelo kuvanje i polivanje vodom po glavi. Sunve je peklo bez zadrške.

U sledećem delu - Brankov most, Novi Beograd i panika petnaestog kilometra.

Sa modernom tehnologijom sam uvek imala jedan jedini način suočavanja - direktno, glavom u glavu, dva jarca na brvnu. Pa ko popusti. Pretpostavljam da je to moj trenutni odnos prema blogovima - ili ću preživeti, toliko uživati u blogovanju i steći poštovaoce mog lika i dela i dobar broj kritičara, ili ću se toliko smoriti da me blogosvet više neće videti. Nema remiziranja.

E, sad, ako planiram da preživim u ovoj surovoj blogerskoj klimi, bolje bi mi bilo da naučim par trikova i da se blogerski obrazujem. Stoga sam smislila taktiku da tekuće probleme rešavam - u hodu. Kako i dolikuje. Zato u prvo vreme morate da mi oprostite ako se pogrešni tagovi jave na pogrešnim mestima ili ako mi je stranica potpuno defaultna*. To ja učim da hodam.

Za sada bar imam avatar.

Na drugoj tački dnevnog reda se nalazi opis delatnosti ovog bloga. Moja interesovanja su medicina, karaoke, kafana, lepota, kuvanje, međuljudski odnosi, ljudska glupost i ljudska genijalnost, dugoprugaško trčanje i muzika ne nužno tim redom. Zato ćete mi oprostiti ako ste ovde došli zbog onog sjajnog teksta o odnosu medicinskih radnika prema ličnoj higijeni, a naišli na recept za kineske špagete. Ja umem da budem tako nepredvidiva.

Ono što vam mogu obećati je da će prvi post biti izveštaj sa ovogodišnjeg polumaratona (18.04.2009.)

To bi bilo sve za prvo javljanje, onima koji su pročitali ovaj (pred-premijerni) tekst čestitam na pukoj sreći što su me uhvatili na početku blistave karijere i molim da strpljivo sačekaju u dnevnoj sobi, dok ne uskočim u nešto udobnije.

Srećan Uskrs svima koji danas slave!

*da li postoji reč "defaultna"? ne vidim zašto ne bi. valjda smo se razumeli.