Samo da prijavim da sam uspešno vakcinisana. Još sam živa i zdrava.

Ako umrem mlada, posadite mi na grobu samo ruzmarin.

:)

Konačno, Nobelov komitet je poslušao mene i ove godine nagradio pronalazače mojih omiljenih lekcija iz biohemije i genetike. Nagrađeni su Elizabet Blekburn, Kerol Grajder, i Džek Šostak, za otkriće telomera i telomeraza. Ovogodišnja nagrada za dostignuća iz oblasti medicine i fiziologije pripala je dvema damama (presedan!) i gospodinu koji su već, a sasvim sigurno će još više u budućnosti, zadužili modernu medicinu.

Pošto su ovo moje omiljene lekcije, crkla bih da ih ne podelim sa vama. Pripremite se da budete zadivljeni.

Sve počinje molekulom DNK

Dezoksiribonukleinska kiselina ili DNK je vrlo dugačak molekul koji, kada se nacrta, liči na merdevine uvijene oko svoje uzdužne ose.

Svaka ljudska ćelija osim spermatozoida i jajne ćelije ima 46 molekula DNK. Spermatozoid i jajna ćelija, naravno, imaju po 23 molekula DNK, tako da, kada se spoje, oplođena jajna ćelija ima 46 molekula i onda svaka ćelija nove bebe ima tih istih 46 molekula.

Život jedne ćelije sastoji se iz rođenja, rasta, obavljanja funkcija i konačnog suočavanja sa izborom: ili podela na dve manje ćelije, od kojih svaka posle nastavlja “majčinim stopama”, ili smrt. Ali šta je to što tera ćelije da umru umesto da se podele i nastave lozu? Kako to da neke ćelije umiru ranije, a neke kasnije? Još važnije - koliko puta može jedna ćelija da se podeli? Koliko generacija, unuka, praunuka i čukun-unuka može jedna ćelija da da pre nego što svi oni, cela porodica, umru? U potrazi za odgovorom na ovo pitanje sedamdesetih godina prošlog veka nastalo je istraživanje koje danas nagrađujemo.

Pratimo sada jednu ćeliju, kojoj je došlo vreme da se podeli. Deoba svake ćelije se sastoji iz toga da ćelija udvostruči broj DNK molekula, raspodeli organele ravnomerno u obe polovine i “pocepa” se po sredini. To dupliranje broja DNK molekula zove se replikacija. Replikacija je super-složen proces i, kao što rekoh, omogućava da od jednog molekula DNK nastanu dva, identična molekula.

Samo, oni nisu sasvim, sasvim identični. Ćerka ćelija je malo kraća od majke. Proces replikacije je nesavršen i, iako mehanizam odlično radi na sredini “merdevina”, kako priđe kraju merdevina, sasvim se zbuni. Postoji nekoliko razloga zašto se ta mašinerija poremeti pri krajevima molekula i njih ćete naći ovde. Evo kako se to mašinerija “zbuni” - kada stigne do kraja merdevina, ostane jedan deo koji ne može biti prekopiran. To je jedan kratak niz koji ostaje sam, neparan i štrči. Pošto on ničemu ne služi, dođu ćelijske “makaze” i odseku taj, nekopirani deo, taj višak. I tako je novi molekul - ćerka molekul - kraći od majke.

To onda izgleda ovako (naravno da je u paintu, naravno da sam negde zeznula kompresiju, naravno da ne znam bolje od ovoga):

Komplikovano?

Zamislite ovako - da je svaki DNK jedna knjiga recepata koja se prepisuje ručno. Iz nekog razloga, prepisivač ne može da prepiše prvu i poslednju stranu. Nebitno je sada zašto, bitno je da ne može. I tako, svaki put kada prepisuje knjigu recepata, ona je kraća za po dve strane. Pošto, naravno, ne želimo da se naši recepti izgube, pre nego što odnesemo knjigu na koričenje, dodaćemo na početak i kraj knjige po jednu praznu stranu, tako da onaj ko prepisuje knjigu neće mnogo da nas ošteti ako ne prepiše i te strane. Naravno, ako planiramo da našu knjigu prepisuju generacije i generacije prepisivača, naguraćemo još strana na početak i na kraj i tako će naša knjiga sa receptima biti sigurna bar još koju deceniju.

Šta su telomere?

E, te prazne strane na početku i na kraju knjige su telomere. Telomere su, dakle, krajni delovi DNK koji ničemu* ne služe sem da budu “žrtvovani” u procesu replikacije. Pošto njih ima dosta, naša DNK je bezbedna određeni broj prepisivanja.

Sad, za razliku od knjige sa receptima, koja je korisna čak i ako joj fali nekoliko recepata, DNK je potpuno beskorisna ako nema pravi početak i kraj. Zato, kada nestane praznih listova (telomera) na početku i na kraju, i kada prepisivač načne prvi recept, DNK je beskorisna i ćelija umire. Zato broj telomera određuje koliko puta će jedan molekul DNK moći da bude prepisan. Odnosno koliko puta će jedna ćelija moći da se podeli. Odnosno kada više neće moći da se deli, nego će morati da umre. Odnosno - koji joj je rok trajanja.

Fascinantna ideja, a? Svaki naš molekul DNK ima rok trajanja! I šta su naučnici prvo pomislili? Naravno - daj da ga produžimo! I tu nastupaju telomeraze, i superzavabni deo ovog bloga.

Šta su telomeraze?

Telomeraze su enzimi koji dodaju telomere na početak i na kraj DNK, odnosno prazne listove u knjigu sa receptima. Praktično, one omogućuju našim molekulima DNK da budu prepisani nekoliko ili nekoliko stotina puta pre nego što im istekne rok trajanja. Telomeraze se nalaze u ćelijama i omogućavaju joj da produži svoj život.

Opet fascinantno? Mi imamo u svojim ćelijama enzime koji mogu da produže život ćelijama i da one nikada ne umru i da mi nikada ne umremo sem ako nas ne udare kola ili ako se baš razbolimo, čoveče!

Naravno, postoji kvaka. Telomeraze su najaktivnije dok smo još u stomaku. Posle su sve manje i manje aktivne. One ne mogu da “štrikaju” telomere po potrebi, kad vide da je ćelija na izdisaju. Ne mogu, jer nisu aktivne.

Znate u kojim ćelijama su telomeraze aktivne stalo i koje to ćelije mogu, ako ih hranimo u posudi i dajemo im vodu i šta sve ne, da žive beskonačno, da se dele nebrojeno puta i da nijedna od njih ne umre “prirodnom smrću” ili “od starosti”? Ti, mali, iz prvog reda? Tako je. Ćelije raka.

Besmrtnost

Ćelije raka, pored svih fantastično zlih osobina koje imaju, imaju i tu prilično nezgodnu osobinu - besmrtne su. One mogu da umru ako ih otrujemo (neki citostatici), izgladnjujemo (neki drugi citostatici), ozračimo ili ako ih izvadimo iz čoveka i bacimo u kantu. Ali same neće umreti.

Primer su, recimo, HeLa ćelije, koje su nekih pedesetih godina naučnici uzeli iz raka grlića materice pacijentkinje Henrijete Laks. Ona je, nažalost, preminula, ali, na sreću, njene ćelije nisu. Kažem na sreću, jer su baš te ćelije bile “zamorčići” za brojna istraživanja i veoma su doprinele nauci. Naučnici su ih “posadili” u laboratoriji, sproveli im hranu i vodu i one su se od tada do danas toliko puta delile da su naučnici iz ostalih laboratorija došli po “pelcer”. Sada se smatra da ima više HeLa ćelija po laboratorijama po svetu, nego što je sirota Henrijeta imala u svom telu. HeLa ćelije su jako zgodne za istraživanja iz brojnih razloga, a glavni je naravno taj što se, sem ako se ne otruju ili izgladne, nikada neće prestati da se dele (za razliku od ljudskih ćelija koje će se deliti, deliti, deliti, a onda, u jednom trenutku, svi potomci, sve ćelije, čitava ta kolonija koja ispunjava sud, će umreti). A zašto? Zato što ćelije raka imaju aktivne telomeraze! Kad god takva ćelija oseti da joj se bliži kraj, telomeraze produže DNK i ćelija nastavi sa životom kao da ništa nije bilo.

I, eto, došli smo do tajne besmrtnosti. Telomeraze.

Budućnost istražvanja telomeraza

Odavde se istraživanje račva u dva pravca - jedan je potraga za večnim životom, druga je lečenje raka. Ovo prvo je komplikovano iz bezbroj razloga, ali ovo drugo je sasvim realno. Kada bismo, recimo, našli lek koji blokira telomeraze, ćelije raka bi, isto kao i ćelije čoveka, bile smrtne. Pošto ćelije raka “brže” žive i češće se dele od normalnih ćelija, sigurno bi “ispucale” sve svoje telomere pre ljudskih i rak bi prosto - umro.

Naravno, ovo je samo teoretisanje. Ostaje da se vidi kako i kada će ovo saznanje biti iskorišćeno. Ali ne možete da kažete da ne obećava. I ne možete da ne kažete da nije superzabavno.

I ne možete da ne kažete da vas nisam naučila!
 

*Telomere imaju druge funkcije sem ove, u replikaciji, ali mislila sam da nije bitno. Više o tome  - ovde.

Sreća naša što smo, onako, kao vrsta, uglavnom zdravi. Da samo mrvu više zavisimo od lekara, odavno bismo pocrkali. I pojedinačno i ekipno.

Prost je naš narod. Sve nam je prosto - i pevačice, i voditelji, i policajci i prodavci i radnici i nastavnici i državnici pa i pomenuti lekari. Kad sam upisivala školu, toliko se to nešto nije slagalo sa moim poimanjem sveta, onim u kome u selu postoje četiri ugledne osobe - pop, učitelj, trgovac i lekar. E, u tom mom sujetnom i samozaljubljenom koordinatnom sistemu nema mesta za nekulturne, proste, smrdljive, radoznale, ljubopitljive, lenje a najmanj mesta ima za neprofesionalne i za neljude. Ali kakav je narod, takva je i svaka njegova fela. Pa i ti doktori. Onda čuješ svašta i vidiš svašta i krstiš se i čudiš i pitaš da li je taj neko nekada uopšte stavio prst na čelo i zapitao se šta radi i da li je negde pročitao šta i kako ili ide i usput izmišlja.

Ima nas raznih. Sa svih strana i svakakvih. Mnogo nas je loših. Previše nas je lenjih. Neoprostivo mnogo nas je nečovečnih. I užasavajuće je mnogo gnevnih.

Pa, da. Kakvi smo mi, pacijenti su nam odlično.

A ako imate dobrog lekara, čuvajte ga kao oči u glavi i ne ispuštajte ga iz vida. Ne dajte mu da se penzioniše bar dok vi ne umrete. Onda kako mu drago.

Nastavak posta "Porodična šetnja - Trojanski konj usred Beograda", obećan pre dva dana, stoji pred vama. U prvom delu posta govorila sam o problemima koji su nastali onog trenutka kada je za autora članka "10 разлога за излазак на Породичну шетњу: МИ НИСМО ПАРТИЈА - МИ СМО ПОРОДИЦА!" izabran neko ko, a ovo ću reći najblaže što mogu, nije sasvim upoznat sa pandemijom gripa koja je u toku. Naime, šesti od navedenih deset razloga tiče se rizika po zdravlje porodice koje predstavlja pandemija gripa koja je u toku, ali ne onako kako vi mislite. Ako vas zanima kako je iskreno vaša, stetoskop, pisala o svinjskom gripu, zavirite u tekstove Vesti iz rovova - svinjski grip i šta sa njim, O, ne. Crnogorac oboleo od gripa. Zeev., Svinjski grip ili Kako preživeti, pa malo i u tekst O virusu gripa, bolesti i kritikama. No, stav autora teksta "10 razloga..." je da je grip izmišljen, da ne predstavlja opasnost, a da su pravo zlo zapravo vakcine koje ćemo svi da primimo. Tačku po tačku, probala sam da ispeglam neravnine, ali, milošću mogbloga.com, post je prekinut kad mu vreme nije.

Stali smo, dakle, kod rasprave o vakcini protiv gripa. U tekstu "10 разлога за излазак на Породичну шетњу: МИ НИСМО ПАРТИЈА - МИ СМО ПОРОДИЦА!" o vakcini stoji sledeće:

"Посебно забрињавају вести да вакцине које се већ наручују у великим количинама и најављују као обавезне, имају опасне контраиндикације по здравље становништва."

Ne mogu a da se ne zapitam otkud autoru ovog teksta ideja da će vakcine protiv svinjskog gripa, kada budu dostupne kod nas, biti obavezne. Ne znam da li je možda neko od zvaničnika bio tako brzoplet da to izjavi u medijima? Lično ne znam za takvu izjavu, ako grešim, molim vas, recite mi. Ministarstvo se nije izjašnjavalo u pogledu dostupnosti vakcina, termina eventualnog prispeća vakcina u našu zemlju (prema rečima člana radne grupe Vlade Srbije za odbranu od ovog gripa, Branislava Tiodorovića, one bi trebalo da stignu "u najboljem slučaju" u novembru) kao ni o planovima vakcinacije - sasvim logično, jer još uvek imamo previše nepoznatih u jednačini. Ono što znam su preporuke Svetske zdravstvene organizacije, objavljene nakon sastanka Strategic Advisory Group of Experts (SAGE) on Immunization (slobodno prevedeno kao strateška savetodavna grupa eksperata za imunizaciju, odnosno vakcinisanje) u Ženevi, 13. jula, koje možete pročitati na sajtu SZO, ovde.

Evo i dela koji nam je zanimljiv:

All countries should immunize their health-care workers as a first priority to protect the essential health infrastructure. As vaccines available initially will not be sufficient, a step-wise approach to vaccinate particular groups may be considered. SAGE suggested the following groups for consideration, noting that countries need to determine their order of priority based on country-specific conditions: pregnant women; those aged above 6 months with one of several chronic medical conditions; healthy young adults of 15 to 49 years of age; healthy children; healthy adults of 50 to 64 years of age; and healthy adults of 65 years of age and above.

Dakle, svaka zemlja bi trebalo da vakciniše makar svoje zdravstvene radnike. Pošto u početku neće biti dovoljno vakcina za sve, predlaže se "stepeničasti" progam, u kome će prvo biti vakcinisane određene, ugrožene populacije, a zatim i ostale. SAGE predlažu sledeće grupe: trudnice; stariji od 6 meseci sa hroničnim bolestima, zdravi ljudi od 15 do 49 godina, zdrava deca, zdravi odrasli između 50 i 64 godine, zdravi odrasli stariji od 65 godina. Svaka zemlja, ipak, ima pravo i obavezu da pregleda ovaj spisak pa da odluči ko je najugroženiji i ko treba da primi vakcinu. Ako vakcine bude dovoljno za sve, svi ljudi će moći da je prime. Ako ne bude, moraćemo da je raspodeljujemo.

Ako vas zanima kako je Centar za kontrolu bolesti, CDC (Atlanta, Džordžija, SAD), procenio prioritet različitih grupa i izneo predlog redosleda vakcinisanja, pogledajte sledeći članak, objavljen 11. septembra: http://www.cdc.gov/h1n1flu/vaccination/acip.htm . Preporuke su slične - zdravstveni radnici, deca, mladi ljudi, ljudi sa hroničnim oboljenjima, pa tek onda svi ostali.

Dakle, za slučaj da ste zaključili da ćemo svi obavezno biti vakcinisani, nećemo. Vrlo verovatno neće biti toliko vakcina. Da li će i navedene grupe biti "obavezno" vakcinisane, to ne znamo.

"Kontraindikacije" iz citata su objašnjene u prethodnom postu.

I to je sve. Pitanja?

A, da. Šetnja je, prema rečima učesnika i organizatora, bila uspešna.

U postu Porodična šetnja - Trojanski konj usred Beograda pisala sam o manifestaciji Porodična šetnja i o njenim vidljivim i nevidljivim implikacijama. Nisam mnogo pisala o politici, više me je zanimalo šta su autori teksta 10 разлога за излазак на Породичну шетњу: МИ НИСМО ПАРТИЈА – МИ СМО ПОРОДИЦА!, objavljenog u internet-magazinu Srpski sabor "Dveri" imali da kažu o zdravlju svoje dece. Pošto je odeljak "Zdravlje Vaše porodice je ugroženo!" bio pun grešaka, rešila sam da progovorim.

U komentarima se zahuktala rasprava. Prvi komentar je postavio Dr Nikola Jovanović, primarijus i doktor medicinskih nauka. Pošto mislim da je taj deo rasprave vrlo važan, rešila sam da opširnije odgovorim u postu.

/Znam, ostala sam vam svima svima dužna drugi deo posta "Porodična šetnja - Trojanski konj usred Beograda" i on će biti sledeći post koji ću objaviti, jer mi se čini da je ovaj post odličan uvod u ono što imam reći./

No, počeću citiranjem Dr Jovanovića:

"Postovana mlada koleginice, šta znači vaša rečenica koju ste napisali u vezi vakcina: "Ako nešto ima potencijal da pomogne milionima a da naškodi recimo stotini ljudi, to nešto je vrlo bezbedna opcija." ? Na koga ste mislili kad ste rekli "stotini ljudi...": neuhranjene (penzionere), ozbiljno bolesne (oboleli od raka), hronično obolele od nezaraznih bolesti (astma) itd. Koga ste unapred žrtvovali? Da li ste u tih stotinu ljudi ubrojali i sebe, svoje roditelje, bake i deke ili unapred računate da će novi grip vas zaobići? Da li ste pročitali skorašnji članak objavljen 1.9.2009 u Medscape Medical News pod naslovom Report New Cases of Guillain-Barre After H1N1 Flu Vaccine (autor: Allison Gandey) u kome se kaže da ovaj strašni sindrom pogađa 1-4 osobe na 100.000 vakcinisanih, od toga u 25% (tj.1 od 4 obolela) postoji paraliza disajnih mišića koja zahteva primenu aparata za veštačko disanje, sa smrtnošću obolelih koja se kreće izmedju 4-15% ! Najzad, da li ste ikada videli takvu Guillain-Barre komplikaciju? Ja znam jednu mladu pacijentkinju, 25 g. života, dvoje dece, koja je posle vakcine od običnog gripa doživela totalnu paralizu tela sve do vrata, koja je mesec dana bila na respiratoru i na sreću (ili nesreću!) prodisala a kući je otišla sa potpunom paralizom do vrata. Živa je i dalje, muž je ostavio a otac joj je umro od sekiracije! Zato koleginice, prvo završite fakultet, pa specijalizaciju, pa steknite dobro iskustvo sa raznovrsnim bolestima a tek onda savetujte pacijente. Znači - "prvo skoči pa onda reci hop". I ne zaboravite da je sasvim verovatno (to je tajna koja će se jednog dana saznati) da je i ovaj "svinjski" grip način da farmaceutske kuće zgrnu ogromne pare prodajući lekove protiv gripa: samo je čovek mogao da stvori takvu kombinaciju svinjskog, pilećeg i ljudskog gena (i o tome postoji obimna literatura dostupna na Internetu). Sa kakvom namerom: najverovatnije PROFIT ali ima i nešto dugo. Jedan od prethodnih predsednika velike zapadne zemlje rekao je pre par godina: "Šta hoće ti Srbi, taj mali narod koji je započinjao sve svetske bune i ratove... S njim jednostavno treba jednom - završiti!" Šta znači to ZAVRŠITI ?? Može li vakcina koja se proizvodi u nekoj od zapadnih zemalja - pomoći u realizaciji te ideje?? Možda i za to imate neko valjano objašnjenje?? S postovanjem Prim. Dr sci med. NJ."

***

Evo i mog odovora. Dugačak je. Imajte strpljenja. :)

***

Poštovani doktore Jovanoviću,

Jako mi je drago da se za moje pisanje zainteresovao neko stručniji od mene. Slagala bih kada bih rekla da me to ne čini ponosnom. Još više bih slagala kada bih rekla da to nisam priželjkivala.

A, sad, da odgovorim.

Zanimalo Vas je na šta sam mislila kada sam rekla: "Ako nešto ima potencijal da pomogne milionima a da naškodi recimo stotini ljudi, to nešto je vrlo bezbedna opcija." Da budem precizna, zanimalo Vas je “Na koga ste mislili kad ste rekli "stotini ljudi...": neuhranjene (penzionere), ozbiljno bolesne (oboleli od raka), hronično obolele od nezaraznih bolesti (astma) itd. Koga ste unapred žrtvovali? Da li ste u tih stotinu ljudi ubrojali i sebe, svoje roditelje, bake i deke ili unapred računate da će novi grip vas zaobići?”

(Probaću da budem kratka, ali unapred znam da mi neće uspeti. )

Znamo da svaka, svaka medicinska rabota ima svoje željene i neželjene efekte. U pitanju je odnos koristi i rizika. Na nesreću, rizik uvek postoji i postojaće, sve dok je i bolesti i lekova. Ako je neka bolest ozbiljna i veoma raširena, poput gripa u ovoj pandemiji, logično je da ćemo da razmišljamo o lekovima, kao i o vakcini protiv nje. Ako vakcina uspe (a trenutno čekamo rezultate kliničkih studija za ovu vakcinu, vakcinu protiv svinjskog gripa), veliki broj ljudi se neće razboleti, a određen broj ljudi će patiti zbog neželjenih dejstava vakcine. Na nesreću, tako je i sa svakom vakcinom na ovom svetu. Znam da znate za postvakcinalne encefalitise, anafilaktički šok ili druge neželjene efekte vakcinacije. Nemam zvanične podastke, ali mislim da nije nezamislivo da je određeni broj ljudi umro zbog toga što su primili vakcinu. Takođe znam da znate da su velike boginje iskorenjene, difterije nema u našoj zemlji odavno, zauške, morbili i rubela svedeni na minimum, polio (bezmalo) iskorenjen i sve to zahvaljujući vakcinama. Niko ne kaže da ljudi koji su primali i te vakcine nisu povređeni. Sve je u odnosu korist-rizik.
Kada kažem “stotinu”, hipotetički sam ubrojala ljude koji će biti povređeni vakcinom. To je sve. Možda ja (jer ću, ako je suditi po preporukama CDC, i ja kao nekakav zdravstveni radnik verovatno biti vakcinisana), možda moj brat, možda moji roditelji. Možda niko od nas. Uopšteno govoreći, neželjena dejstva lekova su često nepredviđena, ali su njihove koristi vrlo predvidljive. I zato, ako ova vakcina prođe kliničke studije, ja stajem u red. To će biti moj način da zaštitim svoje ukućane i naše pacijente. Ne računam da će me grip zaobići, kao što ste zaključili, jer to ne znam. Znam da ću primiti vakcinu i neću doći na vežbe ako dobijem temperaturu, a na vežbama ću nositi masku.

Što se tiče članka “New Cases of Guillain-Barre After H1N1 Flu Vaccine”, Allison Gandey, pretpostavljam da mislite na ovaj članak.

O ovom tekstu rekli ste sledeće:

“Ovaj strašni sindrom pogađa 1-4 osobe na 100.000 vakcinisanih, od toga u 25% (tj.1 od 4 obolela) postoji paraliza disajnih mišića koja zahteva primenu aparata za veštačko disanje, sa smrtnošću obolelih koja se kreće izmedju 4-15%”

Ali bojim se da ste potpuno pogrešno razumeli - u tekstu se ne navodi učestalost ovog sindroma u vakcinisanoj populaciji, već učestalost ovog sindroma u opštoj populaciji. Jer, pogledajte, prva rečenica izvornog teksta na engleskom, glasi:

“Guillain-Barré affects 1 to 4 people per 100,000 annually around the world.”

Dakle, prema ovom tekstu, na sto hiljada ljudi godišnje oboli jedna do četiri osobe. Nigde u tekstu ne piše kolika je učestalost ovog sindroma kod ljudi koji su primili vakcinu protiv gripa.

Nešto malo o Guillain-Barréovom sindromu

Guillain-Barréov sindrom (mi smo čitali kao “Gijen-Baré”) - GBS, spada u akutne inflamatorne neuropatije, odnosno akutna zapaljenska oboljenja nerava. To je autoimuni neurološki poremećaj koji može da nastane posle različitih bolesti i stanja - respiratornih infekcija, crevnih infekcija, operacija, povreda, hirurških intervencija i, naravno, vakcinacija. Bolest varira od lakše slabosti udova do teške paralize disanja. Smrtni ishod uglavnom nastupa zbog komplikacija teškog oblika ove bolesti, dok sama bolest ima, ukoliko se leči u jedinicama intenzivne nege, dobru prognozu (bar prema mojoj “Neurologiji”). Njegova učestalost u opštoj populaciji je jako velika, jer su i stanja posle kojih se on javlja jako brojna. 

Nešto malo o učestalosti Guillain-Barréovog sindroma u vakcinisanih

Želim da skrenem pažnju doktora Jovanovića na jedan, nešto stariji članak (The Guillain–Barré Syndrome and the 1992–1993 and 1993–1994 Influenza Vaccines (1998) Lasky et al. NEJM), koji poredi učestalost GBS u populaciji vakcinisanih u periodu ‘92-‘93. i ‘93-‘94. da bi utvrdili da li je broj slučajeva GBS u periodu ’93-’94. zaista toliko veći koliko se čini. To je manje važno za nas. Ono što je meni bilo jako zanimljivo je učestalost GBS u populaciji vakcinisanih uopšte. U tekstu (odeljak Diskusija) piše

“… the best estimate of the attributable risk would be 1.1 cases per million vaccinations.”

Dakle - 1,1 slučaj GBSa u milion vakcinisanih protiv (običnog, sezonskog) gripa.

Sledeći interesantni podatak je kolika je najveća ikada zabeležena učestalost GBSa u populaciji vakcinisanih protiv  gripa.

“Among persons who received the swine influenza vaccine in 1976, the rate of Guillain–Barré syndrome that exceeded the background rate was slightly less than 10 cases per million vaccinated.”

To je, dakle, nešto manje od 10 slučajeva GBSa na milion vakcinisanih u toku epidemije (isto svinjskog, samo drugačijeg od ovog sada) gripa 1976.

U nastavku tog teksta takođe se stiče i dobar uvid u grip u brojkama, koji trenutno nije naša tema, ali je zanimljivo.

Dakle, toliko o riziku od Gijen-Bareovog sindroma. A, što se tiče pitanja da li sam ikada videla nekoga obolelog od ove bolesti - nisam. Priča o devojci je zaista tragična i, nažalost, nije retka. Sad, da li je muž ostavio i da li joj je otac umro od sekiracije (verovatno ste hteli da kažete da je umro od srčane bolesti koja je pogoršana stresom zbog bolesti ćerke), mislim da nije važno u medicinskom smislu, o kome govorimo, ali svakako je tužna priča. No, nije tema.

“Zato koleginice, prvo završite fakultet, pa specijalizaciju, pa steknite dobro iskustvo sa raznovrsnim bolestima a tek onda savetujte pacijente.”

Lepota interneta je u tome što sa jedne i sa druge strane bloga sede dvoje nepoznatih ljudi. Čak i da sam završila fakultet i da sam, recimo, lekar ili, još preciznije, infektolog, Vi to ne biste mogli sa sigurnošću da znate. Naravno, ne kažem da jesam. Ja samo prenostim šta kažu mudriji od mene (CDC, WHO, MedScape, MedPageToday, eMedicine, moje knjige/profesori i drugi veliki ljudi). Pošto je ovo blog, smem da napišem i svoje mišljenje o tome. Ono je rezervisano za situacije u kojima nešto još uvek nije jasno, i za situacije u kojima između stručnih tekstova, suvoparne izjave za štampu ili istraživanja i “običnog čoveka” mora neko da stoji. Na ovom blogu, taj neko sam ja. Ne kažem da sam u pravu, ali ovo je moja livada. Ako smatrate da nečemu pogrešnom savetujem bolesnike, ja bih Vas molila da mi ukažete na to. Primetili ste da se uglavnom ne bavim stvarima koje nisu dokazive, a to su, između ostalog, političke rasprave i teorije zavere, jer tu ne postoje podaci koji bi govorili definitivno u jednom ili drugom smislu. Lepota nauke je što za većinu stvari možete da nađete podatke, pa, ako sam se ja u tekstu pozvala na neki od njih, verujte da ću ih postaviti na blogu da svi vide, provere i da me,a ko grešim isprave. Ako mislite da nešto od toga što postavim nije tačno, ja Vas molim da me ispravite, jer je to prilika da nešto naučim.

U tom smislu, Vaša izjava da je “samo čovek mogao da stvori takvu kombinaciju svinjskog, pilećeg i ljudskog gena (i o tome postoji obimna literatura dostupna na Internetu)”, spada tačno u uski okvir tema kojima se ovaj blog NE bavi. To su nedokazane i nedokazive tvrdnje. Vaša tvrdnja je, za sada, nedokazana, i nemojte očekivati da ću na tu temu reći bilo šta, dok se ne dokaže. Ali, pošto me zanima, molim Vas, uputite me odakle da počnem sa istraživanjem.

Ostatak Vašeg teksta (upozorenje Srbima, hipotetisanje oko uloge vakcina i slično) nema nikakve veze sa mojim tekstom, niti sa temom ovog bloga i nadam se da ste do sada shvatili da o tome neću govoriti.

S poštovanjem,

stetoskop_sa_slagom, studentkinja medicine.

Da li vas fascinira fenomen Trojanskog konja? To je, naravno, situacija u kojoj se potpuna sumanuta i divlja ideja upakuje u nešto razumno i prihvatljivo, pa kad smo svi već počeli da tapšemo, iskoče vojnici i nemamo šta sem da zinemo. E, mene to fascinira. Evo i šta me je nateralo da se probudim iz dremeža čitaonice i otkucam vam koju.

Znamo svi da se krajem septembra održava Parada Ponosa. Pošto je to jedno društvenopolitičko zamešateljstvo, a ona uglavnom nisu tema ovog bloga, izvin'te, al' nećemo o tome da pišemo.

Takođe znamo da se sutra (12. 09. 2009.) u Beogradu održava Porodična šetnja, manifestacija koju organizuju Srpski sabor "Dveri" i Srpska mreža. O planu i programu sutrašnjeg događaja, informišite se na sajtu www.dverisrpske.com

Ta šetnja se održava da bi se prenela poruka da "porodica nije prevaziđena društvena kategorija" i da "imamo legalno i legitimno pravo da čuvamo svaki novi život, svoju decu, svoja uverenja i svevremene vrednosti". Glavna misija je, dakle, promovisanje porodice kao najveće vrednosti i, svakako ne nevažno, borba protiv bele kuge. I sve je to lepo, sve je to krasno. Ja sam iz "višedetne", kako je nazivaju, porodice, i iskreno se nadam da ću biti majka jedne takve porodice. Sve je to lepo i sve je to krasno. U šetnji će učestvovati i pesnici, glumci, pa i Zoološki vrt će tog dana biti 50% jeftiniji. Sve je lepo i sve je krasno.

A onda naiđem na komad paranoidne propagande. I ne mogu da oćutim.

"10 разлога за излазак на Породичну шетњу: МИ НИСМО ПАРТИЈА – МИ СМО ПОРОДИЦА!"

I kod šestog razloga mi se digla kosa na glavi. Prekopiraću ga celog. Nije fora ako nije ceo.

***

"6. Здравље Ваше породице је угрожено!

Прете нам пандемијом неког недефинисаног грипа, који се једино да разумети као шанса за продају што већег броја вакцина и огромну зараду мултинационалних компанија које их производе. Постоји реална претпоставка да овај грип послужи и као оправдање за забрану јавних скупова широм света, па тако и у Србији, и то у сусрет врућој јесени када нараста социјални бунт. Посебно забрињавају вести да вакцине које се већ наручују у великим количинама и најављују као обавезне, имају опасне контраиндикације по здравље становништва. Притом се заборавља на ужасне последице НАТО-бомбардовања Републике Српске 1995. и Србије 1999. године, које нам је донело еколошку катастрофу и вечите последице по здравље нације због дејстава бомби са осиромашеним уранијумом. Ако желите да искажете своју скепсу према светском експерименту званом свињски грип и да никада не заборавите НАТО-геноцид над српским народом, појавите се на Породичној шетњи."

***

Ako ste čitali makar jedan od mojih nekoliko prethodnih blogova o svinjskom gripu, znate da nema mesta panici, da je grip opasan, ali da nije ubica, da će verovatno ogroman broj ljudi najesen imati ovaj grip, ali da on nije ni kuga ni kolera. Dakle, nema mesta panici, ali budite obazrivi i perite ruke. To sam rekla.

Prva rečenica citiranog teksta mi je, stoga, podigla pritisak na dvesta.

"Prete nam pandemijom nekog nedefinisanog gripa." Poštovani autori ovog poludebilnog teksta, molim, obratite pažnju na sledeću rečenicu - niko vam ne preti pandemijom, ona je već u toku. Trenutno je u toku pandemija gripa. "Pandemija" je pojam koji znači da od jedne zarazne bolesti oboli mnogo ljudi, na velikoj površini. Čitav kontinent. Ili čitav svet. To je pandemija. I to je sada. Niko nikome ne preti. Pandemija je tu. Tačka.

Još vam manje prete "nedefinisanim gripom", zaboga miloga, da li su oni propustili deo vesti u kojima se detaljno, po virusološkim kriterijuma, navodi puno ime, prezime i JMBG virusa koji izaziva ovu bolest? Taj virus se zove Influenzavirus A, a njegov JMBG je H1N1. Tako se zove jer se na njegovoj površini nalaze molekuli H1 i N1 (za razliku od, recimo, ptičjeg gripa, koji je bio Influenzavirus A, H5N1). Koji deo ovog gripa je "nedefinisan"?

Istina, nedefinisan je u tom smislu da ne možemo da predvidimo kako će se ponašati sutra, prekosutra ili za tri meseca. Virusu može svašta da padne na pamet, da se smiri, da podivlja ili da se udruži sa nekim drugim virusom koji obolela osoba već ima u organizmu i da napravi Transformersa koji je u stanju da zbriše celu planetu. Nemamo pojma šta će od toga da uradi. Možda ništa.

Što se tiče "šanse za prodaju miliona i miliona vakcina i za ogromnu zaradu multinacionalnih kompanija", ona, naravno, postoji. Multinacionalne kompanije se, što i očekujemo od njih, grčevito bore za ovo novo tržište. Ali, zanima me, da li onaj ko je pisao ovaj tekst ima ikakvu ideju o tome šta podrazumeva jedan lak, jedan srednje težak a šta jedan težak slučaj gripa? Da li mu je palo na pamet koliko košta lečenje jednog obolelog od, recimo, gripa, koja se komplikovala zapaljenjem pluća, a ovo se, zbog srčane bolesti, komplikovalo popuštanjem srca? Da li je autor teksta razmislio da bi možda, samo možda, lečenje miliona i miliona ljudi u jedinicama intenzivne nege ili u kučnom lečenju, samo aspirinom ili aspirinom, respiratorom, antibioticima i antivirusnim lekom, svejedno, moglo biti mnogo unosnije od jedne, dve ili tri doze vakcine? Naravno, od jedne kompanije očekujemo da zarađuje pare i nemam ništa protiv dizanja glasa protiv megakorporacija. Ali u ovom slučaju, logika je očigledno pogrešna. Grip košta. Vakcine su jeftinije.

Ali da grip postoji samo kao paravan za "prodaju vakcina" i "zabranu javnih skupova", to je jedna nova i originalna ideja. Imam predlog - zašto autor ovog teksta ne bi otišao na, recimo VMA, ili u Torlak i rekao im da ne obraćaju pažnju na to što vide, jer to što vide zapravo ne postoji. Da su antitela na virus koja obolele osobe imaju u krvi zapravo paravan za zabranu skupova u jesen, kada se, prema rečima autora, može svašta očekivati na političkom bojnom polju.

Hoćete dalje? Šta kažete o vakcinama koje imaju opasne kontraindikacije po zdravlje stanovništva? Pretpostavljam da je autor milio na "neželjena dejstva" ili "neželjene efekte", jer se kontraindikacije definišu kao stanja i bolesti u kojima jedna osoba ne bi smela da prima određeni lek ili vakcinu. Ali, oprostićemo mu što ne zna pojmove iz uputstva za upotrebu leka. Ono što mu nećemo oprostiti, je blanko izjava da postoje neke nove i opasne štetne posledice vakcina za koje ranije nismo znali. Da se razumemo, nijedna medicinska rabota ne može da prođe bez neželjenih efekata. Nijedna. Čak ni nešto tako obično i jednostavno kao aspirin (ne biste verovali šta taj lekić može, horor). Ali ako je nešto mnogo bolje nego što je gore, onda ga koristimo. Dakle, ako nešto spašava živote a uzrokuje ospu, trnjenje ruke ili temperu, onda se - koristi. Ako nešto ima potencijal da pomogne milionima a da naškodi recimo stotini ljudi, to nešto je vrlo bezbedna opcija. Najbolje bi bilo kada bi vakcine bile sasvim bezazlene i da nikome ne naškode, ali to se sasvim sigurno nikada neće desiti, sem ako vakcine ne budu sačinjene od, recimo, fiziološkog rastvora (a i tad mogu da zamislim nekoliko različitih neželjenih efekata). Ipak, za sada nisu pokazane kao naročito nebezbedne, i sve dok je veliki broj ljudi ugrožen gripom, veliki broj ljudi će i primiti vakcinu. Tako je jednostavno.

Drugi deo posta očekujte čim me odmrzi da otkucam opet sve ono što je,  verovatno u šali, naš voljeni mojblog isekao i nepovratno izbrisao i ostavio me da šutiram kompjuter i psujem i budim komšije, JE LI VI, GORE, NA VRHU MOJBLOGA, JE L' TOLIKO TEŠKO UGRADITI OPCIJU AUTOSAVE U PLATFORMU, MAJKE VAM?

Sutra zvanično počinje moje šestomesečno (lenjo i lagano) pripremanje za april 2010., za moj prvi a 23. ukupno  Beogradski maraton.

Dakle, polumaraton je poluprošao, sad sam zacrtala celu stvar. The real deal.

Lenji režim (30 laganih nedelja) je skinut odavde: Hal Hidgeon - Novice Supreme Marathon Training Plan

Kraći, 18-nedeljni režim za početnike, iskusne  i "pečene" trkače su na istom sajtu.

Dakle, ko je sa mnom?

Ako neko želi da vam objasni da nešto radi, a pritom je drevna tehnika, to je prvo što će vam reći. „Staro je hiljadama godina, mora da radi.“ ili „Da ne radi, ne bi i dalje bilo tu.“ Lako je dokazivo da ovo nije tačno. Kucanje u drvo „protiv uroka“ je staro verovatno koju hiljadu godina. Procenjuje se da običaj pušenja datira od 5000-3000 godina p.n.e.  Puštanje krvi (pijavicama ili zasecanjem) je u medicini bilo glavni metod lečenja, od drevnih civilizacija do 19. veka. Moderna medicina zahteva da se sve tvrdnje, bio nove ili stare, provuku kroz naučno rešeto. To što je nešto staro hiljadama godina, ne znači da ne treba da ispitujemo njegovu verodostojnost, naprotiv.  Ukoliko praksa koja je stara hiljadama godina, recimo čaj od vrbine kore protiv temperature, pokaže da je uspešna, možemo da govorimo o pravom leku. No, ako se ne pokaže da je nešto uspešno, recimo akupunktura, ne govorimo više o leku, već o... pa ne znam o čemu govorimo. Ja bih rekla da je to glupost. Drevna glupost. Ne znam za vas.

Postoje mnogi razlozi zašto bi se zadržalo nešto što ne radi. Glavni je, naravno, taj što je svakog čoveka vrlo lako prevariti (termin koji tražimo je "kognitivni bias" ili "kognitivne predrasude". I danas se dešava slično, sa „terapeutskim proceurama“ koje ne daju efekta - ljudi iz različitih razloga pomisle da rade. Bilo to zato što bolest ima takav tok da je bolesniku malo dobro, pa malo loše, bilo zato što se bolesnici obično javljaju na lečenje kada im je najgore, pa se onda obavezno simptomi malo smire, bilo zato to su istovremeno sa jednom upražnjavali i drugu terapiju. Na kraju, ne smemo zaboraviti placebo efekat, prema kome će bolesniku koji prima terapiju od te terapije svakako biti bolje, čak iako ona ne sadrži ništa sem vode. Ili šećera. Ili vitamina C u malim dozama. Takođe je pokazano da što je terapijski postupak komplikovaniji, ljudima je sve bolje (recimo, posle „kobajagi-operacije“ veći procenat ljudi oseća poboljšanje, nego posle „kobajagi-injekcije“, a i ovo više od „kobajagi-tablete“).

stetoskop savetuje: Ako hoćete nekome da pokažete da nešto radi, ne pozivajte se na starost. Pozovite se na - dokaze.

Bronze Dog zaključuje: Put simply, a belief's age has nothing to do with its validity. If the belief is wrong, it's only a testament to human stubbornness.

Ovaj post je inspirisan je blogom The Bronze Blog, gde u nizu fantastičnih postova, nazvanih Doggerel,  Bronze Dog objašnjava "reči i izraze koji se pogrešno koriste, prčesto koriste ili su jednostavno besmisleni".

Hiljadama godina stara, ali tek nedavno otkrivena i popularizovana širom sveta, kilometarska dijeta stiče poklonike munjevitom brzinom. Zagovornici tvrde da je ona najsigurniji način da izgubite kilograme bez mnogo odricanja, izgladnjivanja i jo-jo efekta*! Pridružite se milionima onih koji su uz pomoć kilometarske dijete stanjili struk, podigli zadnjicu, suzili kukove! Spremite se da zasijate punim sjajem i oslobodite zdravu, vitku osobu u Vama!

Koja su osnovna načela kilometarske dijete?

Osnovna načela, ili bolje, načelo je "Što više kilometara, što manje hrane". Ono je tako koncipirano da se lako pamti i lako primenjuje. Ukoliko ga se pridržavate, nalazite se u sigurnoj zoni gubitka kilograma.

Što baš kilometarska?

Kilometarska dijeta se zove tako zbog njenog glavnog sastojka - kilometara. Kilometri se mogu osvajati na nekoliko načina - hodanjem, trčanjem, vožnjom bicikla, vožnjom rolera, veslanjem, plivanjem, planinarenjem. Takođe ih možete uhvatiti i tenisom, košarkom i fudbalom. Ukoliko volite nekoliko ovih aktivnosti, možete ih kombinovati, tako ćete uneti raznolikost u Vašu dijetu i lakše dostići svoj cilj.

Koji je drugi sastojak ove dijete?

Drago mi je što ste pitali! Naravno, drugi sastojak ove dijete je hrana. U odabiru hrane vodite se sledećim načelima**:

1. jedite hranu
2. ne previše
3. uglavnom biljke

Šta to sve znači?

"jedite hranu" znači da sve ono što je hrana (i što crtamo deci po sveskama kada treba da ih naučimo šta je hrana) sme da se jede. To su svakako voće i povrće, meso i mlečni proizvodi. Ono što ne treba da se jede je ono što ne možemo da objasnimo deci: zamene za obrok, tablete za gubljenje kilograma, tablete da smanjenje apetita, raznorazni šejkovi, pripravci i praškovi, kao i zašećerene vode sa ukusom, kao što je koka-kola ili sprajt.

"ne previše" znači da bi trebalo da otkrijete koliko Vam je hrane dovoljno, a koliko Vam je potrebno i da se krećete oko tih količina. Ukoliko prekoračite kalorije, bolje ih prekoračite šargarepom, kupusom, posnim mesom ili uopšte nekim obrokom nego slatkišima, grickalicama ili brzom hranom. Ali ni to nije strašno, jer tu su kilometri da nas čuvaju. Ograničite upotrebu alkohola na minimum (čaša je u redu, dve čaše su već luksuz!)

"uglavnom biljke" znači upravo to. Voće, povrće, žitarice, pečurke. Sve to, u što većim porcijama, trebalo bi da lini osnovu Vaše ishrane. Sve drugo je samo dodatak na ovo - meso bi trebalo da bude posno (teletina, piletina, riba), pečeno, dinstano ili kuvano (ne prženo), pohovani kačkavalj bi trebalo da smatrate za čist luksuz, kao i pljeskavice, kobasice i slične mesne prerađevine.

Da li je ova dijeta za mene?

Ukoliko možete da osvojite jedan kilometar hodanjem, makar i uz kraća zadržavanja, ova dijeta jeste za Vas. Počnite lagano, pređite onoliko koliko možete pre nego što osetite da Vam je teško, da Vam srce jako lupa ili da jako brzo dišete. Onda stanite i označite kraj vežbanja. Iz nedelje u nedelju lagano povećavajte napor, vrlo lagano i to tek ako Vam trenutni nivo napora prija (možete bez problema da pređete zadatu kilometražu i da se posle osećate dobro). Ako Vam je prethodna nedelja dobro išla, dodajte petinu pređenih kilometara u plan za sledeću nedelju. Između dva vežbanja imajte bar jedan dan odmora. Prekinite vežbanje ako Vam postane loše.

Kad se naviknete na tempo, na zahteve svog tela i na promene svog apetita u danima treninga i u slobodnim danima, vreme je da razmislite o svojoj ishrani. Smanjite ono što je očigledno loše: pivo, čips, slatkiši i grickalice. Ukoliko možete, potpuno ih isključite. Zamenite ne-hranu hranom. Pređite na zdravije načine pripreme hrane, kuvanje i pečenje.

Kada mogu da očekujem poboljšanje?

Na kraju prvih mesec dana bi trebalo da se osećate dobro, veselo i zdravije. Na kraju drugog meseca trebalo bi da se vide prvi gubici na težini. Na kraju trećeg meseca oni će sigurno biti primetni.

Šta čekate? Pojurite za kilometrima i gledajte kako se kilogrami tope!

Srećno!

*mrzim konstrukciju "jo-jo efekat".

** "eat food. not too much. mostly plants", Michael Pollan, "In Defense of Food"

Uropatija, uroterapija i urinoterapija. Tri imena, a jedna besmislica.

Kada sam počela da blogujem, u komentarima teksta Homeopatija ili Kako sam pobedila glupost, carica je pitala „Možeš li mi reći nešto o urinoterapiji?“. Mnogo meseci i istraživanja kasnije, evo mog odgovora.

Napomena: ova metoda alternativne medicine podrazumeva nešto što je većini ljudi gadno. Čitate na sopstveni rizik!

Uropatija, urinoterapija ili uroterapija, predstavlja vrstu alternativne medicine koja tvrdi da se urin može koristiti u lečenju kožih bolesti, raka, bolesti kože, kao „tonik“, za „stimulisanje imuniteta“ i za očuvanje opšteg zdravlja. Podrazumeva jutarnje pijenje (svog) urina, kao i posipanje urina po koži ili obloge od urina. Na stranu to što je ideja prosto odvratna većini ljudi koji čuju za nju, ona najčešće nema nikakvu naučnu potvrdu. Ne postoji nikakav dokaz da bi pijenje urina moglo da ima bilo kakvo blagotvorno dejstvo na organizam, sem „svedočanstava“ i priča „miliona zadovoljnih korisnika“. Zagovornici urinoterapije tvrde, pak, da je njena efikasnost dokazana hiljadama godina, kao i da mnogi indijci, uključujući tu i premijera Indije, praktikuju ovu vrstu alternativne medicine. O tvrdnjama zagovornika i praktičara ove vrste terapije diskutovaćemo kasnije, sada sledi jedna kratka lekcija iz biohemije, sa trunčicom fiziologije i prstohvatom mikrobiologije.

Šta je urin?

Urin je tečnost nastala filtriranjem krvi kroz bubrege i dodatnom obradom ovog filtrata kroz procese reapsorpcije i sekrecije u bubrezima. Urin onda prolazi kroz uretere, silazi u bešiku, gde se sakuplja do trenutka mokrenja, kada on prolazi kroz uretru i izlazi napolje. Normalna mokraća je svetložuta, providna, kisele hemijske reakcije (iako može biti i lako bazna), manje gustine od krvi, sačinjena mahom od vode, elektrolita (kalijuma, fosfora, natrijuma, hlora i kalcijuma), i organskih jedinjenja. Dnevno se izluči između pola litra i nekoliko litara, u zavisnosti od unosa tečnosti.

Šta sve sadrži urin?

-          vodu, koja čini najveći deo mokraće;

-          natrijum, kalijum, kalcijum, hlor i fosfor u različitim koncentracijama. Koncentracije ovih elektrolita variraju u zavisnoti od stanja organizma i od potreba organizma, pa tako organizam kome treba natrijum izlučuje manje natrijuma. Pošto se ovi joni unose ishranom, njihovo povećano unošenje uzrokuje i povećano izlučivanje iz organizma. Količina ovih jona takođe moće da nam ukaže na neke bolesti, na primer, izlučivanje kalcijuma može biti povećano ako postoji bolest koja razara kosti. U ovom slučaju urin služi za „regulisanje vodno-elektrolitnog balansa“, izlučujući ono što je u višku i zadržava ono čega nema dovoljno. Ukoliko je ova funkcija bubrega oštećena, mogu nastati različiti poremećaji – od oticanja čitavog tela do srčanog zastoja;

-          nešto belih krvnih zrnaca i nešto crvenih krvnih zrnaca. Pojava većeg broja belih krvnih zrnaca u mokraći ukazuje na zapaljenje negde u mokraćnom sistemu, a pojava crvenih krvnih zrnaca ukazuje na krvarenje;

-          nešto „malih“ proteina krvi koji se provuku kroz filter, i znatno manje „velikih“ proteina, ali sveukupno je toliko malo da se ne računa kao značajno. Velika većina proteina krvi nikada ne prelazi u mokraću. Ukoliko se tako nešto desi, i velike količine „velikih“ proteina se izlučuju mokraćom, najčešće je posredi bolest bubrega koja se mora lečiti. U normalnoj mokraći, njihova količina je, dakle, zanemarljiva;

-      proteine iz mokraćnih puteva, ovi proteini, poznatiji kao Tamm-Horsfall proteini, koji pri kiselom pH (kakva je najčešće u mokraćnim putevima), formiraju gel koji verovatno štiti ove puteve od bakterija ili sprečava stvaranje kamenaca u mokraćnim putevima. Količine ovih proteina nisu velike. 

-           kreatinin (nije isto što i kreatin!), supstancu koja nastaje u mišićima kao raspadni proizvod njihovog metabolizma. Njegove količine su relativno male i relativno konstantne i on se zato rutinski određuje u urinu jer je dobar pokazatelj funkcije bubrega. Ima ga više u urinu osoba koje imaju neke bolesti mišića, a ukoliko ga ima manje može da ukazuje na bolest bubrega. Kreatinin se ne unosi ishranom, za razliku od kreatina koga ima, recimo, u mesu;

-      mioglobin, sastavni deo mišića, koji se može izlučivati urinom kod osoba koje imaju neku bolest mišića, kod zdravih ljudi se to ne dešava, sem u ekstremnim situacijama zamora; 

-          ureu, raspadni proizvod metabolizma proteina. Ona nastaje kada organizam prevodi jednu vrstu aminokiselina u drugu ili kada uopšte koristi proteine koje smo uneli hranom. Ukoliko se neko umereno i raznovrsno hrani, količina uree u mokraći je relativno stabilna, i zato se i urea rutinski određuje u mokraći. Ukoliko uree ima više ili manje od očekivanog, posredi mogu da budu varijacije u ishrani, unosu vode ali i ozbiljne bolesti jetre ili bubrega. Urea se, dakle, ne unosi ishranom, već se stvara u ćelijama;

-          raspadne proizvode hormona: adrenalina, muških i ženskih polnih hormona, aldosterona i kortizola. To su molekuli koji su nastali normalnim stvaranjem i razgradnjom ovih hormona u tkivima i neki od njih mogu imati biološku funkciju, dok drugi nemaju i svi uglavnom predstavljaju hormone u višku ili molekule koji su „oslužili svoje“ i bili razgrađeni.

-          vitamine i aminokiseline u višku, dakle one koje organizam nije iskoristio;

-          amonijak, normalno prisutan u urinu u malim količinama, ali mže biti povišen u nekim opasnim i u nekim manje opasnim stanjima; 

-      raspadne proizvode lekova, koji mogu biti različite toksičnosti, od netoksičnih preko potencijalno opasnih do opasnih;

-          može sadržati šećer kod dijabetičara. Smatra se da se šećer ne izlučuje urinom u zdravih ljudi; 

-          iako je po definiciji sterilan, urin može sadržati i bakterije u slučaju infekcije mokraćnih puteva, kao i usled kolonizacije otvora uretre bakterijama. Osoba ne mora da bude bolesna ili da se oseća bolesno, a da i dalje ima bakterije u urinu, što je daleko najčešće kod žena.

Ako neko zna još nešto što urin sadrži ili može sadržati a ja se nisam setila, neka obavezno javi, da dopišemo!

Čemu urin služi?

Urin služi da se iz organizma izbaci višak tečnosti, višak soli ili raspadnih proizvoda koji se svakako nakupljaju u toku dana. Kod bolesnih ljudi, sastav urina može reflektovati bolest, a može i biti uzrok bolesti. Urin služi da se fina ravnoteža supstanci u krvi ne poremeti. Urin služi za izlučivanje, za oslobađanje od viška vode i navedenih supstanci. Da li možete da zamislite razuman razlog da upet unesemo ono što je naš organizam odbacio kao nepotebno? Da li možete da zamislite da reciklirate štetne materije i materije u višku?

Urin ne služi kao hrana, kao tonik, kao izvor namirnica ili način da pribavimo ono što nam nedostaje, on služi za izbacivanje štetnog ili nepotrebnog. Nadam se da je to jasno.

Da li u njemu može imati nečega korisnog?

Pre svega, voda je sjajna. Ali ima boljih načina za uzimanje vode. Sem ako ste, naravno, zakopani u ruševinama višespratnice ili izgubljeni negde na moru.

Medicinska nauka se slaže: urea je sjajna u proizvodima za kožu, a koristi se i u nekim manjim dermatološkim intervencijama (kada je, recimo, neophodno da se bezbolno i bez krvi razgradi i ukloni teško bolestan nokat). Na sreću, nju je toliko lako napraviti u laboratoriji da zapravo predstavlja prvu organsku supstancu koja je sintetisana! Dakle, za korišćenje uree nije neophodno mokrenje.

Raspadni produkti hormona i hormoni u višku, takođe, mogu biti korisni, ali najčešće ne za osobu koja ih je izlučila jer ona po pravilu ima dovoljno odgovarajućeg hormona. Prema mom skromnom znanju, tradicionalni kineski lek za žensku neplodnost je sasušeni urin drugih žena. Ovo ima smisla, ako vam kažem da se danas estrogen (ženski polni hormon) dobija uglavnom iz urina kobila. Ali žena koja ima toliko estrogena da ga izlučuje neće imati potrebu za dodatnim estrogenima, pa zato i nema logike da pije svoj urin.

Slično je i sa vitaminima: ako neko izlučuje vitamine jer ih ima u višku, svi su izgledi da će ih ponovnim unošenjem opet izlučiti jer će biti u višku.

Ostale supstance nisu medicinski značajne ili bar nisu medicinski značajne u količinama u kojima se nalaze u urinu. U zavisnosti od stanja organizma, male količine nekih supstanci mogu povećano da se izlučuju (recimo, u naslednoj bolesti cistinuriji, bolesnici izlučuju velike količine ove aminokiselina; ako neko ne mće da koristi šećer u krvi za proizvodnju energije i umesto njega koristi ketonska tela, supstance nastale metabolizmom masti, ketonska tela će biti u urinu; ako neko ima neku bolest koja dovodi do razgradnje mišića, u mokraći će moći da se nađe protein mioglobin), ali ne vidim da one mogu nekome koristiti. Ako neko zna da sam nešto propustila, neka me ispravi!

Tvrdnje zagovornika urinoterapije

Tvrdnje zagovornika urinoterapije su raznovrsne. Od toga da uzimanje svog urina može da produži mladost, povrati koži mladolikost, izleči tumore, poboljša imunitet, pomogne u lečenju astme, multiple skleroze, kolitisa, lupusa, reumatoidnog artritisa, hepatitisa, hiperaktivnosti (ovo mi nije jasno!), bolesti gušterače, psorijaze, ekcema, dijabetesa, herpesa, mononukleoze, bolesti nadbubrežne žlezde, alergija… Lista je, naravno, vrlo dugačka.

Ne postoji ni jedan dokaz da bi pijenje svog urina moglo da izleči od navedenih bolesti. Ne postoje podaci da urin sadrži neku supstancu koja bi mogla da pomogne u lečenju navedenih bolesti. Ne postoji nikakav biološki razlog zbog kojeg bismo mogli da razmišljamo o urinu kao nečemu što treba da se vraća u organizam. Na kraju, ne postoje istraživanja koja bi nam ukazala na značaj urinoterapije u lečenju. Postoje samo legende, bapske priče, drevni spisi i usmeno prenošenje.

---

Dakle, eto mog mišljenja – urin nije lek. Urinoterapija ne deluje. Ona je samo drevni, istočnjački način pokušaja lečenja koji se pokazao kao neuspešan, potencijalno štetan. Ne postoji biološki princip po kome bi urinoterapija, u smislu pijenja svog urina, prskanja po koži, kupanja u urinu ili stavljanja kapi urina pod jezik mogla da učini ono što zagovornici tvrde, niti postoji dokaz da ona pozitivno deluje u bilo kom smislu. Zdravi ljudi koji piju svoj urin se od njega vrlo verovatno neće otrovati niti razboleti. Ali to ne znači da će im od njega biti dobro. Bolesni ljudi koji piju svoj urin mogu tako sebe da izlože nepotrebnom riziku i verujem da su do sada shvatili da to nije potrebno.

Urinoterapija, uroterapija odnosno uropatija je još jedan dokaz tvrdnje da ako je nešto staro pet hiljada godina ne znači da nužno deluje. Ona je – besmslica.